Бележница "Бело", јесен 1975, Мишљеновац

Суморан хоризонт. Снимио Иван Лукић, мај 2013. (Иван има  баш онолико
година сада  колико сам ја имао када сам ово писао...)

....Размишљам о дужини погребне поворке на

погребу прерано погинулог Жике Стеве

Коврцала ("Од цркве до гробља у Поточићу!",

каже мати.) То значи да је на погреб дошло

цело село.

Једва су свог јединца ти сироти људи успели да

одгаје, а да погине на друму тако глупо одмах по

завршетку основне школе.

Сачувај, Боже!

Зашто Бог узима јединце и оне који нису ни

започели живот?

Бача. Осећа вредност речи а неке -

наглашавајући - понавља и по четири пута.

Прича ми о неочекиваној посети свога другог

(ванбрачног сина), о одласку у скупштину

СФРЈ.

"Нек на земљу серу свиње а не паметни људи!"

Оде, пребацујући ми што га не посетим.

"Имали бисмо ми, куме, о чему да причамо!"

Рече ми да треба да слушам старије.

Није дуго остао, више ме је угњавио, него што

је био оран да приповеда. Па ипак, врло је

сликовито описао ноћно путовање локалним,

возом, атмосферу у купеу, до свањивања - од

Пожаревца до Мале Крсне.

Загонетке, одгонетке. Загонетке су постављале

неке студенткиње.

Шта је то загуљено а виси да падне, и рутаво

може да га прогута? Пази, није безобразно!

Једна од њих вели: жир, жир виси, кад опадне

дође свиња и поједе га.

Шта се прво дигне кад младожења и невеста

прве ноћи хоће да легну?

Раде Моравац погађа: бамба, бамба, бамба, -

није! Јастучница!Итд. Итд.

Мати лежи болесна. Кашље...Губљење времена

у Кучеву, синоћ, прексиноћ.

Усред апсурдних разговора у хотелу имао сам

утисак као да се налазим у гробници пољских

краљева на Вавелу. Вратио се касно у Мишљеновац

и покушавао да читам "Процес", да пишем

прозу "Тринаести апостол", али сам, хвала богу,

на време одустао, јер су ми се последње

реченице учиниле тако обичне...

Напољу је тако тмурно, облаци боје индига

долазе са запада и путују на исток, али нисам

могао посматрати небо јер ме је заблеснуло.

Синоћ су ми нешто ружно испричали о брату и

некој доста старијој жени - нисам им поверовао.

Па ипак? ....

"Ти немаш шта да продајеш, само купуј", падају

ми очеве речи на памет, али када је он то у

ком поводу рекао? Писао читаво пре подне?

Шта? Мој Процес?Сањао. Када сам се пробудио

тамни облаци као огромна густа јата врана

летели су са истока на запад.

Хоће ли ускоро снег?Цепао дрва.

Требало би да интезивније учим и припрема

дипломски испит за новембарски рок. Мислио о

својим колегама. Затим заспао; промицале су ми

ружне мисли када сам се пробудио...Обузимала

ме је неописива малодушност, безвољност...

Ја сам писао то што сам писао - преко воље -

можда и да не бих учио?....17/10/75. Синоћ

:Несаница. Повраћа ми се. Шта је са мојом

утробом?

Данас срео сликара З. Ј. Каже да живи у

напуштеној радничкој мензи покрај Пека, чека

посао и новчану помоћ општине. Врло добро

изгледа, покушавао је да ме увуче у своју причу

о тајнама природе и вечном кретању.

Привлачност предела; Каона, Турија. Када бих

поседовао један шубарасти брежуљак.... (...)

      (Бележница "Бело", јесен 1975, Мишљеновац)

Kult mrtvih kod Severaca

trideset godina zavetina (1983-2013)

Mrtvi istočne Srbije ne moraju da brinu za svoju budućnost. O svim njihovim onozemaljskim potrebama staraju se njihovi naslednici, rođaci i prijatelji. 

Gotovo svi pogrebni običaji Vlaha istočne Srbije počivaju na tradicionalnim narodnim verovanjima koja vuku korene iz drevnih vremena i svi su usmereni ka tome da preminulom olakšaju prelazak na onaj svet, kao i večni boravak u raju. 

Tako Vlasi i danas u XXI veku održavaju takozvane pomane (daće) za pokojnike, izlivaju vodu za mrtve, prave priveg – veliku vatru nalik lomači oko koje igraju duga ritualna kola, priređuju posebna kola za mrtve, odlaze noću na groblja i takođe pale vatre, a sve do potkraj XX veka održavali su i posmrtne rituale „otkopavanja pokojnika“ i „crne svadbe“. Sve te magijsko-religijske radnje praćene su bogatim gozbama, jer se smatra da se obiljem jela, pića i muzike, pokojnik na onom svetu, koji je mračan, hladan i bezvodan, uvodi u raj i blagostanje. 

Međutim, po rečima Danijela Sinanija, docenta na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, osim brige da se duša pokojnika isprati zadovoljna i održava zadovoljnom na onom svetu, kako bi se na taj način obezbedio natprirodni saveznik koji će nam pristupati u pomoć kada god je to potrebno i koji će sa neba voditi računa o nama i nama bliskima, s druge strane prisutan je i strah od osvete duše pokojnika koja, eventualno, ne bi bila zadovoljna načinom na koji je ispraćena i pažnjom koja joj se potom posvećuje. „Štaviše, u narodu ovog dela Srbije i dan-danas je veoma živ običaj da se „načne“ telo pokojnika pre sahrane, odnosno, da mu se na nekom delu probuši ili zareže koža (najčešće se buši uvo ili se podrezuju tetive ispod kolena ili, pak, oštećuje koža na samom telu) da se pokojnik ne bi vampirio, odnosno vraćao sa onog sveta i maltretirao svoje bližnje“, kaže Sinani. „To je još jedan pokazatelj da postoji strah od pokojnika i težnja da se od njega zaštite. Dakle, pored emotivne i tople brige za dušu pokojnika i njegov zagrobni život postoje jednako bitni (ako ne i bitniji) razlozi krajnje utilitarne prirode“.

Glavnu ulogu u svim obrednim ritualima vlaškog kulta mrtvih obavljaju žene iz najuže rodbine umrlog. „One su sveštenice i čuvarke tradicionalne narodne religije. Čim navrše sedam-osam godina, u tajne obreda uvode ih starije žene, najčešće babe ili seoske vračare. Uče ih magijskim radnjama, molitvama, kao i da klečeći na kolenima i laktovima izgovaraju posebne obredne molitve zvane marturije, koje omogućavaju da se otvore granice između dva sveta da bi pokojnici mogli da dođu na ovaj svet i lično uzmu darove koje im živi spremaju“, ističe etnolog Paun Es Durlić, kustos Muzeja u Majdanpeku.

Na brdu Veliki Strnjak u Blizni, jednom od zaselaka Rudne Glave kod Majdanpeka, domaćin Paun Janošević daje sedmogodišnju pomanu pokojnoj supruzi Saveti. „То је poslednja pomana u ciklusu kојi је posvećen lično njoj i koji је počeo u času njene smrti. Posle sedme godine, оna se pridružujе оstalim umrlim rođacima, a ritam ličnih pomana prelazi u ciklus godišnjih zadušnica na kojima se priređuju skromniji pomeni za sve umrle pretke do kojih dopire sećanje“, kaže Durlić. 

Obred pomane kod Janoševića vodi Zorica, kći pokojnice. Kako običaji pomane nalažu, sve stvari namenjene pokojnici moraju da budu potpuno nove i neupotrebljavane. Tako je porodica, za pomanu Saveti Janošević, kupila nov ležaj, posteljinu, sto, stolicu, lavor, kompletnu odeću i obuću, kožnu tašnu, pa čak i novčanik u koji su stavljeni evri. Tu su i češalj, šnale i baterijska lampa, jer je „onaj svet“ taman i mračan.

Pomana se obavlja u travnatom dvorištu kuće Janoševića u potpunoj tišini. Jedino se čuje glas obrednice Zorice. Ona priprema ležaj, sto sa svakojakim jelima, sipa vodu u lavor za pranje nogu, širi čaršave, pali sveće i kadi tamjanom. Rečima svaku stvar namenjuje pokojnici, što je naročito važno, jer ukoliko se stvar ne imenuje, pokojnik neće moći da je na onom svetu koristi. „Evo, ti voliš jabuke.“ „Kupila sam ti nove papuče.“ „Nov kauč će ti biti dobar.“... Ritualnim imenovanjem, dodirivanjem i ljubljenjem svake stvari, Zorica simbolički „probija“ granice između dva sveta i omogućava majci, prizvanoj marturijom, da darove lično preuzme.

Kao u teatru ili dečjoj igri, uz pomoć prisutnih žena, Zorica pokojnici oblači novu suknju, bluzu, a od bosiljka i cveća napravljena je i „glava“ pokojnice sa ukosnicama. Posle dugih molitvi i prizivanja, začinjenih mirisima i omamom kada, pokojnica se najzad „pojavljuje“. U stvari, u ulozi pokojnice pojavljuje se kći Zorica. Ona uzima sa ležaja odeću namenjenu pokojnici, ulazi u kuću, presvlači se i izlazi na trem. Sad je ona „pokojnica“. Zorica ide po dvorištu, isto kao što je to za života činila Saveta. Neke stvari vraća na svoje mesto, popravlja tarabe, zagleda svaki kutak, zaliva cveće. Maestralan obred pomane koji vrši Zorica traje više od dva sata.

Posle pomane, zajedno sa Zorica, ukućani i rođaci se spuštaju strminom u dubodolinu rečice Blizne, gde se obavlja ritual „izlivanja vode za pokojnike“. Duž rečice, na obe obale, na rastojanjima od po tri metra postavlja se mnoštvo upaljenih sveća i venčića od cveća. Preko potoka je postavljen štap okićen cvećem, koji ima ulogu brvna ili mostića. Preko štapa je prostrto čisto belo platno, pa obrednica Zorica, uz pomoć ženskog deteta, kutlačom načinjenom od tikve preko „brvna“ presipa vodu namenjenu pokojnicima. Voda se presipa preko brvna i krpe da bi se iščistila. Smatra se da je voda čista tek kad pređe preko devet kamenova. ......

        Videti više: izvor: http://www.b92.net/zivot/national_geographic.php?yyyy=2008&mm=12&dd=04&nav_id=332362 

ЗОНА ДЕЛОВАЊА : ЗАВЕТИНЕ

Заветине су биле у упорне у покушавању и залагању да се упозна, представи и “она друга, недовољна позната Србија, она што је далеко од власти, сваке власти, и политике“.

Прва књига објављена са заштитним знаком Заветина  био је роман  Дневник за Сенковића. Затим су се ређали други наслови и часописи током деценија. Током двадесет и пет година постојања, Заветине  су објавиле више од стотинак наслова првенствено српских писаца, али и руских, румунских. Призивајући плодоносне пљускове неопходне српској култури и књижевности, жигосаној дугогодишњом монополском издавачком „сушом“,  једноумљем, почео сам  да објављујем књиге, у сарадњи са другим писцима, уметницима, издавачима и добротворима.

До краја  20. века Заветине се крећу у кругу малих тиража и често ограничених могућности. Средином 2003. године, Заветине, покрећу  едицију дигиталних, електронских књига. Публикују књиге, или делове књига истакнутијих и перспективнијих писаца, који баш нису по вољи ни естаблишмента, ни власти. Заветине на тај начин, излазе из пакла или гета малих тиража, после скоро двадесет година постојања.

Мисија Заветина је нескривена: на једној страни, разбијање издавачких монопола, а на другој покушај да српска култура и савремена књижевност прелази преко унапред задатих граница и баријера.

Поједина дела српских писаца окупљених око Заветина, почињу да стижу до читалаца, преводилаца и пријатеља широм земаљске кугле. Поводом свога 25 рођендана, Заветине су омогућиле посетиоцима званичног Веба бесплатно преузимање на десетине дигитализованих књига и часописа. Међу дигитализованим делима налазе се књиге значајних писаца – српских и руских, румунских, списак је импозантан: Његош, Владимир Одојевски, Максимилијан Волошин, Винокуров, Калин Власије, Габријел Станеску, Александар Лукић, Иван Шишман, Владимир Јагличић, Коли Ивањска, Миодраг Мркић, Саватије Иг. Митровић, Михаило Лукић, Лаура Барна, Мирослав Лукић и многи други…

До сада су Заветине  објавиле сабрана дела неколико српских, румунских и руских писаца.

Заветине  су  и покретач и неколико сталних књижевних конкурса који су наишли на неочекивани одјек у јавности.

Заветине су крајем минулог века основале и две књижевне награде – Дрво живота и Амблем тајног писма света – које су корективне, неновчане: додељују се после свих других у Србији.

Последњих година Заветине постају покретањем електронског  Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ на светској Мрежи “знак препознавања, повезивања, удруживања, помагања“. Пружајући прилике како онима који тек долазе тако и другим писцима скрајнутим, из ко зна којих разлога, на периферију српске књижевности…

Tzv. Pošta snova / Pismo pravom Deda Mrazu

Belilski put, Zvižd, s-i Srbija, snimak Ivana Šišmana

Dugo sam verovala da postoji pošta snova. Danas mislim da pošta snova štrajkuje, ili da snovi više ne šalju pisma. Snovi ne pišu, ali oni žele da budu zapisani.

Odozgo, sa visine, iz svojih oblaka, čitaćete ove stranice. Obećavam Vam da ću biti pametna. Nije važno da l’ ste pravi ili lažni. Ja verujem u ono što imam - a imam jedan mali san. San, koji je moja stvarnost. Ovlašćujem samu sebe da vam govorim „Ti“. Znam da Vi razumete sve, ali da Ti možeš da oprostiš vise.

Moj vragolasti mali prst, šaputao je mom uhu da bismo mogli da dobijemo Tvoje novosti povodom praznika. Moj mali prst se nikad ne vara. U koje drugo vreme bi mogao da se pojaviš? Ti tradicionalno prolaziš kroz dimnjake 24. decembra noću. Svi putevi su već osvetljeni, pa i ovi. Zima je uzela maha.

Znam da si darežljiv i da nosiš crveno odelo, da se ne urekne posao. E, pa, slušaj me dobro!... Ili, bolje rečeno, čitaj pažljivo!

Jednom detetu koje mi je reklo da je Deda Mraz vrlo ljubazan, i da ono veruje u njega odgovorila sam: „Da, on je vrlo ljubazan, i ja takođe u njega verujem“. Dugo sam verovala da je stvarno zaista stvarno, zatim da je stvarno zapravo lažno, a zatim da je lažno - lažno. Šta mari ova neizvesnost u kojoj se niko ne pronalazi?

Bez obzira da l’ si pravi ili lažan, Ti ćeš napraviti dobar posao. Svako treba da ima svog Deda Mraza. Dakle, ja ne popuštam.

Tog posebnog dana, želela bih jednostavno da čuješ sve molitve našeg sveta i da preneseš poruke svim dobrim bogovima neba i zemlje - da nam svi ujedinjeni, i barem jednom složni, prirede najveća čuda. Da se sva deca na svetu smeju bar jedan dan u godini, samo jedan dan... Čak ne ni dva, ni tri... Bilo bi previše zahtevati tako nešto. Ne, samo jedan dan! Ali neka bude isti dan za sve! Možda bi, posle toga, sama nestala iz rečnika ona strana koja sadrži reč „neprijatelj“, a ona strana koja sadrži reč „mir“, pretvorila bi se u anđeoska krila koja bi posetila svu decu sveta...

Znam, znam da bi ti to otežalo situaciju, zato što baš iznad reči „neprijatelj“, u rečniku nalazimo... „pokriti snegom“. Ali ja sanjarim, to je istina. Dobri bogovi zemlje nisu još istrgli tu ružnu stranu, verovatno da tebe ne bi naljutili. Hajde da se malo potrudimo! Možeš li da se odrekneš snega? Možeš li da dođeš bez njega? Deca bi te zbog toga zauvek volela!

Eto! Zapisala sam ovaj san koji ti šaljem preko novina, jer nemam Tvoju adresu.

Mali Deda Mraze

Kada budeš silazio sa neba

Zaboravi moju čizmicu,*)

Ali ne zaboravi moju želju:

Prenesi ovu poruku dobrim bogovima.

Zorica Sentic

______________________________

*) hvala gospodine Tino Rossi ...

Изабране песме на српском Виктора Широкова (1945)

    (препев Владмира Јагличића)

 

***

Часопис прочитао сам, где по беломе црним
водопроницљив течем, ватроупоран трним,
постадох неразликујућерастегнутсличангуми,
полетљиворастворан глувонем звук у шуми,
сплет гестова, погледа кососплетених атак,
чуднокружљив, пређашњим одресцима додатак;
у огледало завирих: остах ли хранљив, тазе,
и открих, тамо нису по белом црне фразе
штампане, ко пре, кусо, мрачно и неумело,
насупрот, ја прочитах: по црном све је бело.

Животе дуги, белкаст, супротљив, ко ће те схватити,
прођоше црни дани, већ нећеш их вратити;
што ли сам, ко перле, нижући бела слова кроз тмину,
преводећ Харта Крејна, мислећи о Бруклину,
"Бруклински мост" бубао - и уздуж и попреко;
то коб сам читаоца и дар песника стеко,
чудноприхватне ноћне лутрије добитак груби,
где поста све доступно лупежу и дангуби,
где сваки трен је расут драгоцен прах над висом:
прошлим данима махнух тим туђим часописом.

18. августа 2002.

* * *

Од цензуре више ни трунке,
сад испољише штедре намере:
заковали су шпијунке
и порушили бункере.

Повадили су крпе из уста,
шапате замени урлик глупана.
Побеђује, у релију, пуста
лаж, рекламним сапуном купана.

16. октобра 2002.

Сонет

70-дишњи Блејк, према јунацима
сопственим бива исувише строг;
непријатељски је њихов дијалог
и богаља је много међу њима.
О не, па како потез да нанесе
линија ведрих, и строфу да почне,
да младо лице - цвет за зене очне,
раскош нежности другима пренесе. -
Не, чак и Данте, сав сивкаст и пегав,
у скитањима лекцију научи;
да немилосно судбину измучи
док смрт не пружи азил, после бега.
не може бити друкчи стратег строг,
јер је геније и сам - један Бог.

20. новембар 2002.

        видети више: 


http://s1957.wordpress.com/2012/11/08/%D0%B8%D0%B7-%D1%81%D0%BD%D0%B5%D0%B6%D0%BD%D0%B5-%D0%B2%D0%BE%D0%B4%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B5-%D0%B2%D0%B8%D0%BA%D1%82%D0%BE%D1%80-%D1%88%D0%B8%D1%80%D0%BE%D0%BA%D0%BE%D0%B2/

https://sites.google.com/site/editionsectiocaesarea/ruska-poezija/sneznavodenicaviktorsirokov

 

Балканските трговци со злато имаат свој Кум / Белатукадруз

Белатукадруз (алиас М. Лукић) јесен 2011. Снимак Ивана Лукића. 

Не може се користити без изричите дозволе аутора!! 

 НОВИ ПРЕВОДИ ПЕСАМА БЕЛАТУКАДРУЗА на македонски



...

*     *     *

Балканските трговци со злато имаат свој Кум

и Кумот има свои прикумчиња

и лулка од злато

А сиромашните не можат да купат

ни лулка од буково дрво

Сиромашните варат млади коприви

и мравји јајца

ги брстат првите развиени ливчиња

на гранките на буките

Нема веќе никого во шумите,

ниту разбојници, ниту ајдуци.

На шалтерот на банката службеникот

со очила со златна рамка

ладнокрвно

брои зелени банкноти

Тие се сега место злато

Само пчелите останале исти,

тие упорно летаат во шумата

и ги цицаат прашниците

одлично варат

и ги полнат шупливите стебла

со бесмртен слач.

                        (24 мај 1997)

Помакедончил:

                                                Ристо Василевски
видети више: 

више https://sites.google.com/site/editionsectiocaesarea/belatukadruz-na-stranim-jezicima/himeritebelatukadruz

Пооследњи снимак ових јабланова. Посечени су овог пролећа. Снимак Заветина

Мирослав Лукић: Басма против мађија

БЕЛАТУКАДРУЗ (алиас Мирослав Лукић, 1950 )
(снимак Иван Лукић, око св. Аранђела 2011)

                                                                        Белешка о роману СЕВЕРЦИ , КОВ, Вршац, 2011.

У једном другом Белатукадрузовом роману Доктор Смрт (2003),  при самом крају постоје и ове речи:

«Ето докле је догурао хваљени прогрес и хуманизам, омогућио је рад ђаволове воденице, воденице смрти да престанка меље непрегледне поворке људи.

      Хиљаде помисли ми је промицало кроз главу; могао бих написати књигу, када би за то било прилике. Али, ја сам у џаку, свезан у врећи, и непознати киднапери ме ко зна где возе?

      Вероватно ће ме бацити у реку, има на Дунаву и Сави згодних места. А зашто? Шта сам тим људима учинио – нажао? Не познајем их; нисам иха дакле ни теоријски могао повредити, увредити. Не воде они мене на губилиште зато, већ по нечијем наређењу. Можда по налогу самог Доктора Смрти? ... И тад ми је постало јасно, нешто, што се тиче самог проблема смрти. Вредност, праву вредност сваке науке, сваке филозофије, сваке религије, сваке културе требало је да тражим, читајући је у контексту са смрћу...» 

Доктор Смрт је  била је права посластица за књижевне сладокусце, својевремено, и право је чудо да књига није имала и судски епилог. Први пут у српској књижевности дата је прилика киднаперима, представницима мрака и страве, који се на крају тог романа понашају двоструко  прво као мучитељи и давитељи, а затим и као духовити витезови који тобож увиђају своју грешку. Трансформисани пуковник тајне службе Ђока Ђокић

ЋОШАК ПЕТРУ КРДУА

Знак препознавања

...Песник мора да има свој ћошак са кога се обраћа свету...

- Колико ненаписаних књига сам подарио свом Вршцу, Новом Саду, Београду, тиме што сам се трошио штампајући књиге других...

...Одувек су ме привлачили људи који пред затвореним вратима насликају на зиду друга врата и, служећи се динамитом свог духа, уђу. И то је њихова победа...

(Припадате великој румунској поезији.Припадате српској поезији. Колико је то удобно)
   Удобност није адекватан израз, јер песник који се служи језиком  подсећа каткад на лошег пливача између две барке. Ни у једној се не осећа сигурним. Са песничким језиком не смете се играти! Ако постоји израз "мука с речима" онда је то, у мом случају, двострука мука. Зато моје песме имају два оригинала, оба настала у муци. Јавља се ту још једна невоља: за збирку "Љубичасто мастило" на пример, нисам добио ни једну награду зато што поједини важни Срби мисле да сам румунски песник...
     итд.
_________________
    Ових дана публиковане су КОВИНЕ, Вршац, бр. 16, 2011. својеврсни омаж Петру Крдуу. Горње реченице су публиковане у тим новинама.....

Белешке о плагијату

Испод једне такве белешке, Бодлер додаје само ово: «Томас Греј (Thomas Gray). Едгар По (2 пасуса). Лонгфелоу (2 пасуса). Стације, Вергилије (читава песма о Андромахи ), Есхил. Виктор Иго». Бодлер то бележи у једном од нацрта за Цвеће зла, који почиње реченицом: »Како се низом одређених напора, уметник може уздићи до сразмерне оригиналности...»

Шарл Бодлер

Бодлер је хтео да провери  «савршеност своје методе», која се сатојала у томе  да срочи песму  «довољне дужине да буде досадна као било која позната епска песма».

«Тежак је то задатак уздићи се до те божанске неосетљивости!Јер ја, упркос напорима који су за највећу похвалу, нисам умео одолети жељи да се допаднем својим савременицима, као што то сведоче на неколико места нанесена као шминка, извесна подла ласкања упућена демократији, па чак и неке гадости чија је сврха да измоле опроштај што ми је предмет тужан...»

Ту смо, у неком кругу неке сразмерне оригиналности, у кругу плагијата, и бездане књижевности. Плагијат дословно значи отмицу човека, а у уобичајеном  смислу књижевну крађу. Присвајање ауторства. Неки би модерни писци, који воле да се ките туђим перјем, рекли да је књижевно присвајање временом еволуирало, позивајући се на то да је и Шекспир доста тога преузимао од писаца свога времена, па шта! Ко би се икад заинтересовао за те писце да није било Шекспира?

Приликом састављања антологије Несебичан музеј, нисам ни слутио, на почетку да ћу постати временом таоц једног дела у настајању и једног лавиринта са толиким замршеним мрачним ходницима и приликама. Ја нисам желео да правим неку своју антологију са маказама у руци. Прегледао сам на стотине и стотине песничких антологија насталих у 20. веку у српској поезији, изгубио много месеци, чак године! Тако ми је до руку дошла и књига У храму усталаца : избор родољубиве поезије / Душана Чоловића (Београд: Зипус, 1995; 296 стр.; 24 цм. – Едиција Орашац у прошлости и данас).*

  

Чоловић је, да не дужим, од Ивана В. Лалића одабрао 4 песме: 1804, Шапат Јована Дамаскина, Докази, Као молитва, Завичаји. Лепе песме, добри примери.

У ствари, одабрао је -  5 , ако рачунамо да је на повлашћеном месту своје панораме, на крају, прештампао  у целини  и песму  Плава гробница – не Милутина Бојића, него Ивана В. Лалића.

Да одмах кажем – ова Чоловићева панорама је могла без те Лалићеве песме и можда и без тог Јовановићевог нагињања...

1

Признајем, када сам први пут све то прочитао, реаговао сам у себи на уобичајен начин. Правио сам се као да ту књигу нисам никад ни видео, ни прочитао, једноставно вратио сам је на полице да скупља прашину. Таквим књигама је временом то досуђено.

На други поглед

Сфере концентричних кругова. Амблем Заветина

...По чему су – по Ненину – три најзначајније антологије српске поезије, оне које спомиње? Зар их време није прегазило? Зар нису платиле данак свом времену? У ствари, те апострофиране антологије су најзначајније за официјелну или бирократску књижевну критику, у коју спада свако
онај ко поједина дела оцењује и процењује од ока,

Добитник Карађорђеве Повеље у Царском резу Заветина

Детаљ са гробља у Мишљеновцу, Србија.
Фотографија Ив. Шишмана

Добитник  Карађорђеве Повеље за 2010 је Ђорђе Николић рођен у селу Рабровцу покрај Опленца, од оца Милуна, родом из села Јеленца, пореклом Пејовић са Кчева у Црној Гори, и мајке Надежде-Наде, рођене Манић, из Рабровца, пореклом Кујунџић из Старе Рашке. Крштен је у сеоском Храму Светих апостола Петра и Павла.

            Потиче из дома Eпископа Дионисија, који је песниковог оца, свога сестрића, именовао за наследника, уочи одласка у Америку 1940. године на постављење за епархијског архијереја Америчко-канадске епархије Српске православне цркве.

            Почетком седамдесетих година Николић је напустио Србију као политички емигрант и настанио се у Америци.

            После стицања магистеријума завршио је докторске студије славистике на Нортвестерн универзитету (Northwestern University) и наставио да ради на докторској дисертацији о српској емигрантској поезији.

             Николић је ових дана  представљен у једном од угледнијих сајтова београдских ЗАВЕТИНА, чији је оснивач - узгред буду речено - песник Белатукадруз (Мирослав Лукић) један од представника друге и другачије Србије. Николић је представљен песмама и другим подацима неопходним за разумевање песама и животне судбине песника Ђорђа Николића, који живи и ради у Чикагу...

Видети више http://sites.google.com/site/editionsectiocaesarea/pesme-dhorda-nikolica

Виц критичари, виц антологичари, и Езра Паунд

«Био сам прочитао Стендалову забелешку да је свакој ствари потребно  осамдесет година да допре до шире публике, и, загледан у дивљу  пустопољину што се  губила у децембарској  суснежици, веровао  сам му. Али то није све. Учвршћен у оној простодушној невиности која влада на нашим универзитетима, и због које се они

Веза Хиперборејаца са светом

Поглед преко стрњика на храм на Старом гробљу. - Снимак Заветина.

Многобројни митови говоре о везама Хиперборејаца са осталим митолошким светом, а пре свега са средиштем Аполоновог култа. Према легенди, Хиперборејци су на Дел (корен:  ди, диос-бог, а такође деелос и дилос-очевидан, очит) послали две девојке хиперборејке у пратњи петорице својих суграђана, да на острво донесу заветне дарове увијене у сламу. То су биле Хипероха (хипер -оцха- високо достојанство) и Лаодика (лаос - народ и дики - праведна). Пошто су девојке на острву умрле, а пратиоци се нису враћали, Хиперборејци су следећих година променили маршруту и дарове односили Скитима, да би их њихови суседи