..
Najstariji
pomen hiperborejskog mita?
...... Aristej
je u Metapontu bio štovan u vidu kulta jer je, kako se verovalo, sedam
godina proveo s Apolonom, u zemlji Hiperborejaca.Evo tog basnoslovnog
opisa, kojeg Herodot duguje Aristeju, pesniku danas izgubljenih Arimaspijskih pesama, a koji i danas privlači komentatore i tumače: „iza
Isedonjana stanuju Arimaspi, ljudi s jednim okom (…) iza njih su
orlovi, čuvari zlata, a još dalje od ovih, sve do morske obale, stanuju
Hiperborejci”. (Upravo ovde, prema Plutarhu, sniva Kronos, bog Zlatnog doba.)
Aristejev opis sadrži jasno sećanje na Zlatno doba, na prvobitnost, na „prvu i najbolju od svih zemalja“,
na Hiperboreju. Herodotova etimologija, međutim, kad je u pitanju ime
„Arimaspi”, očigledno je pogrešna: ona predstavlja tipičan primer grčkog
prevođenja i tumačenja imena po zvučnosti. Ali, „svetlost staroiranske leksike omogućava nam spoznaju ispravnog tumačenja imena `Arimaspi`; „Aryannaaspa“ = „Ariji koji vole konje” (Dragoš Kalajić: Uvod u arktičku teoriju Lokamanja Maharaj Tilaka).
Aristej
je išao tragom Apolona, čime je zaslužio deifikaciju, kultno
poštovanje. Za Apolona se verovalo da svake godine odlazi u Hiperoreju,
na kočijama koje vuku labudovi. On više nije hteo da se vrati nazad i
Grci su mogli da ga u svoju zemlju domame jedino pesmom. Prema Diodoru
Sicilijskom, u Hiperboreji se nalazi i Apolonov hram, hram posvećen bogu
Sunca. Drugim rečima, kult Apolona potiče iz Hiperboreje, odakle su ga u
Grčku doneli drevni Ahajci.
Iz
svoje otadžbine na krajnjem severu Hiperborejci su svake godine slali
zavetne darove, od naroda do naroda, uvijene u pšeničnu slamu, od
krajnjeg Severa evroazijskog kontinenta sve do ostrva Del na jugu.
Zavetni darovi, uvijeni u pšeničnu slamu – to je znak večnosti
vrednosti, tradicije koja se prenosi, od naroda do naroda, i od
pokoljenja do pokoljenja. U znak sećanja na smrt hiperborejskih devojaka
koje su te darove prvi put donele na Del, beleži Herodot, postoji
običaj da „delske devojke i mladići seku svoju
kosu; uoči svadbe odseku devojke sebi jedan pramen kose, obaviju ga oko
vretena i stavljaju na grob… a svi momci sa Dela omotavaju pramen kose
oko jedne zelene grančice i stavljaju ga na grob” ....
(....)
Taj
centar je nematerijalan, metageografski, nadistorijski i nadtemporalan.
On i ne postoji u pojavnom, pa prema tome i ne može ni biti uništen. To
je centar koji sam čovek treba da osvoji, ali je taj centar skriven,
tako da je dostupan samo izuzetnim. Zato se, logično, simbolizuje i
samim Severnim polom: premda je on sam, kao „mirno mesto“, nepokretan,
on čini da se sve oko njega okreće. Položaj čoveka u centru je
„delovanje ne-delovanjem“. Ta nepokretnost određuje samu realnost i
njene pokrete: u tom smislu, on je „snažniji od same stvarnosti“. Onaj
ko poseduje centar, poseduje i ostatak kružnice.
Otuda, u pojavnom svetu, osvajanje Pola u fizičkom smislu potencijalno ima vrednost metafizičkog čina. Na sanskritu, reč „uttara“ istovremeno
označava „sever“ i „uzvišenu oblast“. Zapućenost ka Hiperboreji,
idealnoj otadžbini, postepeno menja i samog junaka romana Kod Hiperborejaca Miloša
Crnjanskog. U svetu koji je eks-centričan, on je taj koji poseduje
sopstveni centar – bezvremen, nevidljiv, i nematerijalan: „Svi
smo mi sa polarnim predelima, sa polarnim Suncem u vezi… Ti ledeni
krajevi su cilj svih naroda, a svako ko je zavirio u to carstvo leda,
postao je drukčiji. Mene ta zajednica mrtvih istraživača, u polarnim
krajevima, najviše i zanima. Zašto su išli tamo? Zašto su se promenili?“
Prema Hiperboreji prvi se zaputio (ili se u nju vratio) sam bog Apolon: sledio ga je Aristej, pesnik danas izgubljenih Arimaspijskih pesama.
Junak Crnjanskog, kao i mnogi polarni istraživači, ponavlja njegov in.
To isto čine i svi oni koji se danas zapućuju ka Hiperboreji. = izvor : Mitovi o Hiperboreji / Boris Nad
ЛеЗ 0012982
Нема коментара:
Постави коментар