ДАНАС се навршава десет година од смрти бившег председника Србије и Југославије Слободана Милошевића, који је окончао живот у ћелији Хашког трибунала не дочекавши крај суђења по најтежим оптужбама, укључујући ратне злочине и геноцид.
Од фамозног митинга на Газиместану, после кога је стекао незапамћену подршку и доживљен као нови српски Вожд, преко економске и националне катастрофе деведесетих, ратова, петооктобарског слома, изручења, одбране и смрти у Хагу, којом је за многе стекао статус мученика, данас се чини да је круг затворен, а Милошевић све више историјска личност а све мање наш савременик. Чини се да је прича о Милошевићу све ређе праћена острашћеношћу и непомирљивим ставовима какве је годинама изазивао помен његовог имена.
Противници су спремни да му признају да је био суочен са тешким унутрашњим и спољнополитичким изазовима и да су неке грешке које је правио изнуђене, не ослобађајући га одговорности за злочине и низ убистава иза којих је стајала тадашња држава. Некадашњи верни следбеници, иако инсистирају на немогућим околностима у којима је водио земљу, признају да је правио бројне грешке, посебно у односу према међународној заједници.
Странка коју је основао данас је поново на власти, али заузима позиције умногоме супротне Милошевићевим. Још чекамо да историја да комплетан одговор на питање шта је његов политички и историјски тестамент.
Да ли је Милошевић у Хагу бранио себе или Србију? Да ли би било боље да му је суђено у Србији? Да ли се са ове временске лествице мења, и како, однос према његовој улози? Да ли су Дејтонски споразум и Република Српска највредније Милошевићево завештање? Или ће га историја памтити по санкцијама, бомбардовању и прогону политичких противника? Да ли је дошло време за објективну слику о Милошевићевој историјској улози? На ова деликатна питања покушали су да одговоре његови некадашњи сарадници, животна сапутница и љути политички ривали, чије ставове објављујемо.

ПОМЕН У ДОМУ СИНДИКАТА: НА ГРОБУ ШЕШЕЉ И БУЛАТОВИЋ
НА десету годишњицу смрти Милошевића његов гроб ће данас посетити почасни председник СПС Милутин Мркоњић са дугугогдишњом секретарицом бившег преседника СРЈ Мирјаном Драгојевић. Почаст ће одати и делегација Покрета социјалиста предвођена Александром Вулином, као и Војислав Шешељ. Цвеће на гроб поставиће и представници удружења "Слога" на чијем челу ће бити бивши председник Црне Горе Момир Булатовић.
"Слога" организује и свечану академију у Великој дворани Дома синдиката данас у 18 сати на којој ће поред Булатовића говорити некадашњи премијер Србије Никола Шаиновић, који се недавно вратио из Хага након одслужене казне. Окупљенима ће се из Москве преко видео линка обратити и Мира Марковић.
ИВИЦА ДАЧИЋ: БЕЗ ЊЕГА НЕ БИ БИЛО ОВЕ ДРУКЧИЈЕ СРБИЈЕ
ДЕСЕТ година је вероватно мало за озбиљан историјски суд, али је сасвим довољно да се говори о политици Слободана Милошевића, свакако најупечатљивије политичке фигуре краја двадесетог века у Србији.
Нови век је, суштински, почео без њега као политичара. Али, ипак, првих десет година новог миленијума обележила је, поред трагичног Ђинђићевог краја, и Милошевићева смрт. Пре ње, његово изручење Хагу и почетак суђења, чији крај није дочекао.
Десет година после његове смрти, Србија изгледа сасвим друкчије. Близу смо ЕУ. Стекли смо, поново, поштовање у свету. Поново смо и пријатељи са Русијом. Преговарамо са Приштином.
Сви заједно ми, који смо у то, његово време били његови сарадници или партнери, данас знамо да ове, друкчије Србије ипак не би било да није било и њега. И да нисмо имали шта да научимо из свега што је он радио. И из његових грешака, и из његових правилних потеза.
Такође, нико, данас, не може да оспори, нити да избегава да користи две, по свом значају огромне, политичке одлуке које је он донео. Једна је Дејтонски споразум, захваљујући којем Срби у БиХ имају своју Републику Српску.
Други је Резолуција 1244, која омогућава Србији да задржи своје позиције када је реч о непризнавању Косова као државе. Та резолуција нам је била и један од највећих аргумената које смо имали када смо се борили против пријема Косова у Унеско. Она је, такође, један од главних стубова наше политике у преговорима са Приштином.
Дозвољава нам компромисе, али и све учеснике у преговорима спречава да признање и формално буде постављено као услов свих услова. Наравно, свако питање да ли је до тога уопште морало да дође, као и да ли је то био максимум онога што је Србија могла да уради, добро је дошло и нико не може да каже да није на месту.
Но, обе те политичке платформе имају заслугу и за то. Да њих није било, никаква питања не би ни могла да буду постављана, нити би било каква расправа била могућа. Зато што нити би било РС, нити би било Србије да преговара о Косову.
Уосталом и сви они који су октобра 2000. срушили Милошевића, користили су и Дејтон и Резолуцију као основне стубове својих међународних политика, и нико их, никада, није довео у сумњу. Ни Ђинђић, ни Коштуница, ни Тадић.
Другим речима, политичко наслеђе Милошевића, у ова два случаја, изузетно је и велико и значајно. И ти примери мудре и одговорне политике помогли су нам и у исправљању свих оних грешака које је починио. Имали смо с чим да их поредимо, ако ништа друго.
Зато и данас, десет година од његове смрти, може слободно да се каже да је део његовог политичког наслеђа, и то доброг, још ту. О онима који су дошли 5. октобра, после њега, већ је све речено. И о пропуштеним приликама и изневереним очекивањима.
ДРАГОЉУБ МИЋУНОВИЋ: НИЈЕ РАЗУМЕО ВРЕМЕ
ПУНО сам рекао о Милошевићу за све ове године и тешко је томе нешто додати. Јасно је са ове дистанце и да је он био жртва неких илузија. Није разумео време у којем је живео. Мислио је да је лукав - обећавао и једнима и другима, на крају је дошао до тога да му нико не верује и да су га оставили на цедилу.
Многи којима је веровао, међу којима је највише било разних академика, гурали су га у ратну авантуру у коју је улетео. А он је платио цех. Није успео да оствари оно што је желео и тада се тло под њим расуло. Заједно са својим колегама, тадашњим комунистичким лидерима довео је до тога да се земља распадне и то у крвавом рату. Лично, немам никакве фрустрације са њим, али тешко је наћи неку позитивну линију његове политике.
СЛОБОДАН АНТОНИЋ: ПРИТИСЦИ СУ ОСТАЛИ
ТОКОМ деведесетих био сам један од најжешћих противника његовог режима. Највише сам му замерао непоштовање демократских институција и процедура. Сматрао сам и да је велика грешка што у време највеће кризе није формирао владу националног спаса, већ је Србија стално била у некој врсти унутрашњег сукоба. Многи су, укључујући и мене, очекивали да ће после његовог одласка Србија лако успоставити хармоничне односе са међунардном заједницом. Показало се, међутим, да Милошевић није био једини, нити највећи проблем, већ да је проблем Србија.
Земља је и даље изложена огромним притисцима, без обзира на то ко је на власти. Чини се да је Милошевић био само негативни јунак који је медијски створен да би се завршила и извршила политика према Србији. 
ЧЕДОМИР АНТИЋ: ПРЕДАО КОСОВО И КРАЈИНУ

ДЕСЕТ година касније јасно се показало да је политика Милошевића била неодржива. До таквог закључка већина грађана дошла је још средином деведесетих година, а на изборима је то потврђено 2000. Он је дошао на власт у време пропасти комунизма на организационим и партијским основама које су биле дубоко антисрпске, али су комунисти тада поверовали да би могли да помере тежиште моћи и створе неку врсту српског Тита.
То није било могуће и он је направио низ грешака - системских и политичких. Пропуштена је шанса да се Србија промени као што су се мењале друге комунистичке земље.
Неки говоре о његовом антиглобализму и патриотизму, али је сасвим јасно да му се та улога не може приписати. Он је човек који је започео сарадњу са НАТО и Хагом и предао Српску Крајину и Косово