Уместо увода
Мајстор за ћуприје, цркве и двоспратнице. - ПОПЛАВА
1910. – Мој отац вуче на коњима греде које је донео поводањ, а био тесан онај
сокак од Шкембара према Лазићима, па оне греде огромне закачињу плотове: то сам
запамтио, имао сам три пуне године. Отац долази у наше двориште по палије, да
занесу кола, да откаче греде, а ја трчим да видим – шта раде, како раде. Силом
све то памтим – отац је са Пека довлачио те греде, које је донела река и избацила
на спрудове. Кажу да је била велика вода, да се не памти таква, али ја тај
мутни и огромни Пек нисам видео својим очима...
слике из пожаревачког краја, фотодокументација "Севераца" |
МИШЉЕНОВАЧКУ
ВОДЕНИЦУ (звану још и Лукићска) у
последњем рату запалише Немци. Сајибије се, после, нису сложиле да је обнове, и
тако то и остало. Напуштено. И воденица у Љешници пропала, нудили су нам тал да
је оправимо ми Лазићи, али мој отац каже: „Где да силазим у воду и да јазим,
боље да нам плате. Ми смо били мајстори за мајсторије, цркве и ћуприје, двоспратнице,
немамо времена за кулук на воденици.И сазидамо Љешничанима воденицу са два
камена и једним одељењем. Пре је та воденица, у турско време, била на четири
камена – један за јарму, други за жито, трећи и четврти су за кукуруз.
И покојном Станку Лукићу смо сазидали кућу,
плотару, лепљену блатом. Није била зидана, него
постављена дрвена конструкција, па је оплетена, покривена, па се лепи,
прво један леп, па други, па трећи, лепили смо и парчиће ћерамиде, има ту
камара посла. На крају кречење. Само то није рађено из дана у дан, него док се
код Станка суши ми идемо код другог домаћина, па радимо нешто друго, и тако. Живело
се и зарађивало. И тако смо се мешћали од једне до друге куће преко целог лета...
ЂУПРИЈЕ
НА ПЕКУ. - На Пеку сам највише направио ћуприја, поред таста Станка Лукића, Јован родом из Кучева.
Он је имао своју дружину. А ми Лазићи своју.
Па,
ето, скупимо девет душа, па онда направимо скелу и поставимо шип низ скелу,
вежемо га, а имамо на скели два дрвета овако и имаш овде размак, и ту се зове
џемердан, или челичан или бронзан, то је тешко око 300 кила, и онда тај
џемердан пробушен овде и горе има алку, и ми кад метнемо овде дрвен клин и овде
зашрафимо, те оно игра по оним дирецима, удара, набија их, и онда за алку
вежемо конопац који иде горе преко котурића на врх скеле, и скела горе опет над
другом скелом над водом, и онда нас девет вучемо конопце, сваки има свој
конопац и клипак на крају и кад један викне „О – рук!“ дижеш, на команду „Један, два, три!“
моментално треба да пусте свих девет, не да пусте из руке, него да олабаве, и
џемердан удара у онај шип и он буши доле, а ми као мајстори, један је доле крај
воде док дирек ухвати правац, и ако врда, удари у неки тврди предмет, препреку,
стену, онда ми направимо скелу, користимо ланце и прекрт и не дамо му да иде
тамо куд је кренуо, него га цимамо овамо на страну на коју треба да иде, јер
сви диреци морају да се побију под ленију!
И кад побијеш све диреке, онда се пободу четири шипа у земљу, па ми
после обрежемо то, направимо кулак, четири рупе ископамо, то се зове јарам,
поставимо јармове на сваких осам-девет метара, колико буду моснице дугачке, и
са јарма на јарам мећемо моснице, доле има папуча једна, овакве све мертеке на
јарам који штрчи овамо два метра тамо два метра, једна мосница на то (што штрчи),
са два клина зашрафимо ову мосницу, ону,
и после кад метнемо четири моснице на те
јармове, прво метнемо шипове, па редом под једну линију под васер, одма
за мосницама талпе, а на сваки метар и по мећемо талпе, и на сваки метар и по мећемо и по две дугачке талпе , тако да вежемо ту
косник за филарету кад стока пролази или пијан човек да не падне у провалију, у
Пек.
Кулак,
то је оно што улази дрво у дрво. Зарежеш ово, а под оно ископаш рупу и насадиш
га ту. Талпе су она грађа по којој се котрљају точкови .
Моснице
држе ћуприју, осам – девет метара, од јарма до јарма.
Дугачке
ђуприје правиле су се дуже времена.
Ова
наша ђуприја на Пеку, између Мишљеновца и Љешнице, била је најдужа у Звижду.
Тамо у Кучеву, где је Кречана, биле три-четири ћуприје, па их однесе река кад
надође. Сила воде почупа те шипове, носи их, однесе у неповрат, па су људи
патили.
Кад
смо правили ову нашу ћуприју на Пеку, о, па радило се коџа, више од два месеца.
Нов, исцела смо направили изнад Српачког Јаза и ливаде хармоникаша Тасе
Радојковог - по двадесет и пет душа дневно! Два и по месеца!
Сећам
се, радио је мој отац Живко, мој брат Живота Лазић, ја, радио је и неки Љуба Јовичин,
неки Живко Милетић из Зеленика, Јанко Васиљев из Љешнице -отац Пере кафеџије. И
неки Живко и Мија из Кучева.
То
је било 1927. године. Мој брат Живота је отишао у војску, па на регрутацији оставе мене док ми се брат не врати из војске, као
привремено ме оставе, кад прође месец дана, пусте и Животу привремено, па онда
не одемо ни 1928, него тек 1929. године одемо заједно на одслужење.
Тако
негде пред Божић, није се мрсило пре, па кад сишао мој брат Живота доле крај
воде није имао снаге да обрне шип, и мој отац вели: „Еј, синко, убили те они
чварци (брат је мало мрсио пред одлазак у војску), човек јео пасуљ, па гледај
како га обрће!“ Ајде да сиђем ја, ја сам био мало јачи, обрнем га ја какогод,
јер шип виси, и мој отац после понавља: “ „Еј, синко, убили те они чварци, ),
човек јео пасуљ, па гледај како га обрће!“ (за мене)
*
Мој
брат Живота и ја смо увече кад је наш отац Живко чврсто заспао узнемо Књигу примања и издавања, све што
је ко дао за подизање цркве, и све то ископирамо. Књига је била оверена у
срезу. И ми ископирамо колико је ко дао,
а наш отац Живко то није знао. Јер ми смо тачно знали да ће да му ту Књигу
украду кад отиде у Београд мислећи да је новчаник. И кад је отишао у Београд,
лопови му окројили џеп у оној гужви – кад су донели почившег краља Александра
из Марсеља, и здипили ону књигу мислећи да је табакера пуна пара. И шта да ради
отац, кад се вратио са сахране из Београда, кука, нема никакво оправдање,
рачун, евиденцију, а паре су све ту, у нашој кући. „Немо се ништа бојиш, ми смо
све то једном ноћу ископирали, ево!“ кажемо. И он дохвати тај наш препис, и оде
право у срез, у Кучево, да му овере књигу,
јер није потрошио ништа од народних пара него је све то чувао и сачувао.
Тасе
Радојковог деда, деда Радојко, био истог дана у Кучеву неким својим послом. Тај
Радојко и мој отац лепо живели, то је
било неко претерано пријатељство. Али кад је мој отац Живко потражио и од
Радојка добровољни прилог за изградњу наше мишљеновачке цркве, Радојко опсује
цркву, а на мог оца се издере:“Будало једна затуцана, богомољачка!“ Истог тог дана, кад се враћао из Кучева, повезли га неки људи, кола им се
преврнула, тешко се повредили, а
Радојкуј поломљена кичма! Три
године лежао у кревету и мучио се док није испустио душу... Бог све надзире,
брајко, не играј се и не богохули!...
ЗЕЛЕНИК,
28. фебруара 1976. год. (У дому Цале Петриловог). – Деда Цала: Сећам се, Жику донели мртвог са фронта. Новембар
44.... Да Бог сачува... Ај...
Грозда
Митина је старија од Миленије. Она је била разумна жена и умела је да се
понаша према мужу: Мита је путовао светом, Србијом, Румунијом, Аустријом, у Текији је имао ортачку кафану са неким
капетаном, али главни приход му је долазио од
заната лечења бобичавих свиња. Долазио
наш зет Мита ноћу туна и са једним незнанцем. Дотеривао свиње однекуд, из
Крајине. И каже за једног од тих момака
што су му помагали и терали те свиње: „Овај човек што је био овде јесте будући
краљ!“ Па кад су убили краља Александра
Обреновића и окрунили Петра, и објавили
слику, стварно, онај што је ишао са свињарима и момцима помагачима нашег зета
Мите био Петар Карађорђевић. Откуд и како будући краљ у то време у нашем крају,
то нико више не зна. Мртва уста не говоре!
(....)
видети више: После четрдесет година