Мрак долази свечан и заузима празна места,
горила одреда ломи кичму лепом доживљају
о представи данашњег дана. Облици губе смисао -
стврдњавају по неписаном рецепту у свеобухватну
неухватљиву коцку. До малопре песак вејач
постаје клоца хладног камена у друштву
црног монолита. Мрак мутан од рођења
сједињује неспојиво.
Не мари за прошлим даном. Минуће какав год био
попут локалног воза кроз тунел прокопан у стени.
Окамењен призор: улаз – излаз, из тунела - белег
отворен на стрмини планине остаће на истом месту.
Сетни дечаче: како се зовеш?
Млад корачаш за одром мајке,
ношен брзином живота, црнпураст
и жалостан до гробља: гледај
како се мрак спушта.
Држи се пута поред кућа,
поред пустих дворишта,
иди и плачи. Окончај патњу.
Шупљине љубави крију се у тами.
До малочас свет бљештав и убрзан:
одступа. Поспане птице са грана,
брише талас мрачног мора са лица земље...
Залуд упиреш прст у таму. Мислиш:
Тамо је јаблан – чуј како шуми на ветру.
Гнездо голуждравих пилића у преврнутом береу
на дрвету прекопута - хајде, пилићи спавајте!
Кукасте свастике рачки багрема где радо слећу свраке,
да диригују реповима дугим: ко њима ноћас влада?
Знај, гробље животиња је на периферији села.
Стогови сена - друсне снаше сред ливаде
нужде по ноћи. Складишта леда укопаног
под брегом, пате полирана за реком; комади
леда беху донети као мртвачки бели ковчези
девојака на саоницама по снегу. До њих тестере,
секире за разбијање санти леда, празне дрвене
каце испуњене догмом тишине: дечаче,
разуми то стање ћутње, биће ти лакше.
Лето господње одмиче па одмиче,
ни прво ни последње – ноћас је мрачно
ко у рогу да се не види ништа. Тискају се
једни уз друге. Ах! Неко јекну?
Тихим гласом, јекну.
Слепи путник историје ношен матицом
дубоког вира гунђа. Мрак једе мрак.
Торњеви месног млина са белим шубарама
брашна на крову, куд се дедоше?
Човечанство пулсира прстеновима вулве у мраку
на станици стотинак метара ниже регионалног пута. Федер.
Дечаче мрак у Србији траје дуже од ноћи: сахрани мајку.
Човечанство, браћа твоја, збијена у круг
као стадо оваца пландује у обору крај чобана.
Не питај никог успут: какви то људи чекају воз
по невиделици? Нису то људи, ни богови,
ни кукавице. Вечита оклевала ослушкују
да ли ће писак локомотиве објавити долазак
поноћног воза тачно на време.
Однекуд из Србије мрачна сила грува ка нама
као две гладне животиње кад насрну на лане.
Точкови композиције клапарају
по железничким шинама,
гвоздена пантљичара бруси челик,
бацајући око себе у страну варнице.
Сетни дечаче, како те зову укућани?
Сећаш ли се имена, да би се одазвао?
Ти се не плаши. Ти се никако не плаши!
Судњи тренутак долази: судар две локомотиве,
челом у чело, у пољу, чућеш чим одјекне.
= из нових књига српских песника: Александар Лукић: ПСОВКА. - Заветине:ми, Београд, мај 2015. -