Слике са Хелма.Пек -

Слике са Хелма.Пек -
ПоРтАл | СУРУТКА СУРБИТА.Слике са Балкана, Звижд, Пек, пролеће 2014

Translate

Претражи овај блог

среда, 25. октобар 2017.

О глечеру који се отелио / Белатукадруз



Неколико цитата из прве књиге КОД ХИПЕРБОРЕЈАЦА
Милоша Црњанског или о ГЛЕЧЕРУ КОЈИ СЕ ОТЕЛИО

...Та грмљавина је у том поларном пределу стална, ритмична, вечна.
Огромне стене зеленог леда сурвавају се у море, а кад се сруше, море се диже у форми огромних фонтана и расипа се.
Ту појаву величанствене природе, међутим, људи, на Шпицбергену, зову фразом, која ми се чини карактеристична за човека. Кад се глечер, тако одлама, на Шпицбергену се каже: глечер се отелио…

...Неаполитанка ми каже да њу политика уопште не занима.
Него да јој причам, оно, што сам био почео првог вечера, о птицама.(…)
Ја јој онда причам како, кад је ведар дан на Шпицбергену, небо има плаветнило, које кажу још има само, ноћу, Сахара. Како пред вече трепери цео спектар боја, свих боја, од пепељастог сивог, којег има на сликама сликара који се звао Веласкез. Кад се вратио у Шпанију, из Рима.
Ваздух у ком птице тамо лете, таквих дана, неизмерно је чист, а поред тог свиленог, шпанског пепела, у бојама леда се јавља и ружичасто, које има боју најнежнијих пупољака.
Око онда види тамо неизмерно далеко…

...Годинама сам био жељан, да у те поларне пределе отпутујем, па сам сад, задивљен, осећао, да сам најзад тамо. У тај бескрајни мир планина, на којима нема ничег, сем леда и светлости. Ибзен је, кажем, написао Бранд у Италији,
али, као да је у те поларне крајеве гледао…

...Додаје, смејући се, да јој је принц, чији је хотел, синоћ, дуго, пребацивао, што толико седи, са мном, увече, у разговору. Заменила је, каже,обожаваоца, који је искрен, за једну енциклопедију.
Енциклопедија, каже, то сам ја… (стр. 83.,84.,86.,87., Сабрана дела, књига 7, Београд, 1966)

 Киша пада већ неколико дана. Поточићи теку низ асвалт са истока на запад. Као да се спрема увод у потоп. Видео сам јуче кроз брезову шуму неописиви пурпур који се назире између бреза, кренуо бих насумце према истоку, према том пурпуру, стенама, граниту и брезама, можда бих после десетак минута стигао до неког језера и баре. Али, много је било влаге, и нисам имао чизме...

Јуче сам видео и друге ствари, успут, једно језеро у близини стана мојих домаћина - лепше је видети га у пролеће и лети. У близини су камаре посечених младих борова и бреза, "шумски берберин" пореклом из Канаде, чекао је возача до следеће прилике "бријања" шведских шума. Свашта су желели да ми покажу (моји домаћини), и прича о томе шта сам видео јуче поподне, или увече, могла би да потраје. На једној реци (Атран) боје стена, боје коре дрвећа, видео сам хидроцентрале и извесну промишљеност и успут и низ пашњака, зелену као јед траву и по десетак и више крава, које или пасу или леже, или пију свежу воду из потока који протиче кроз посед. О свему се водило рачуна. И кад се осигуравала обала река, и кад се планирала изградња урбаних целина. 

понедељак, 23. октобар 2017.

"СЕРАФИТА" - Потрага за савршенством

Потрага за савршенством. - Оно што нас привлачи Серафити, је неопходност одабира другог пута, за који се човечанство,
са својим слепилима, није определило. Више од мистичне или полујеретичке потке, засноване на
Сведенборговом учењу, привлачи Балзаково уверење да је планета земља, са њеним социјалним
и духовним концептом, једна врста кажњеничке колоније где, као и у свакој другој криминалној,
отпађеној од Бога, казнионици, владају најјачи гангови, док најбољи представници људског рода
таворе у усамљености, принуђени, али и опредељени, да изаберу смрт, као једину излазницу из
тог казамата. Они су непријатељи, они су изопштеници, прихватају виши избор онако како
Сократ прихвата кукуту.
Први пут Серафиту у овом роману срећемо како гледа доњи свет са највише његове узвисине,
стрмине ка којој се скоро немогуће пробити. Та узвисина је и физичка и духовна, тамо се налази
чудесни цвет, расковник који није за свачију руку. Узверати се на планину значи отићи у потрагу
за савршенством. То савршенство је Божији, а не човеков домен, и Балзак нам у Серафитусу-
Серафити представља једно човеколико биће које је избегло удес наше полне ограничености,
превазилазећи је онако како то чине савршена, бесполна митолошка бића - анђели. И само име
Серафита говори о анђеоском подобију и духовној лепоти која привлачи к себи оба пола. Свак у
њему, или њој, види оно што му треба да би допунио своју љубав и дао јој садржај. Серафитус-
Серафита има способност осмишљавања простора, времена, односа међу бићима, али,
истовремено и укидања због њихове недовољности - пристајање на њих значи и укаљаност, грех
већи од свих грехова - занемарење сопствених духовних задатака, не једино у самопостварењу,
већ и у остварености сједињења светова који лебде изнад бездана пролазности. Не може се
тражити она, већ Бог који ју је, у њеном тражењу, прихватио. Земаљска немогућност је битан
предуслов ове остварености чије се паралеле секу тамо где један пролазни живот прелази у
безграничност. Зато Серафита не може бити крв и месо, већ чисти дух чија еманација означава
прелазак у више стање постојања. Можда је тачно рећи да таква бића не могу поднети овај свет,
али је и тачније да су га она заволела и покушала преобразити, по цену сопствене пропасти.
Да ли је Балзакова концепција идеализација? Његова дела показују двоструко интересовање: он
се итекако бавио светом који у Серафити одбацује, али то не значи да се за њега залаже, то значи да га је уочио са свим његовим бројним врлинама и још бројнијим манама. Ако га је добро упознао и описао не значи и да га је заволео. Волео је живот, онако како га воле они који га схвате као дар.
Владимир Јагличић


 

= извор: из писма преводиоца Владимира Јагличића: Vladimir Jaglicic 16:16 (пре 3 сата) - Lep tekst, steta sto se naglo prekida. Ja sam, inace, preveo Balzakovu Serafitu, u kojoj je Svedenborg sredisnja licnost, zamajac dela, iako nije rec (samo) o njemu.Kasnije sam saznao da je Serafitu vec prevela Aleksandra Mancic, ali nisam taj prevod imao u rukama.
Ako nisi citao tu knjigu, saljem ti svoj prevod,

V.

2017-10-23 11:22 GMT+02:00 Miroslav Lukić :

Земља Сведенборга / Белатукадруз

Три дана ми је требало да стигнем у земљу Севераца, Сведенборга, и ево, стигао сам, наспавао се и кренуо у шетњу кроз брезову шуму са Леди (тако зовемо куцу, птицу међу псима), киша је сипила, као и синоћ. Косови су прелетали, и Леди је хтела да јури за њима, али вратили смо се уназад, и кренули путем до једног брега где има пуно камења, гранита. У хотелу у којем смо преноћили, у  Немачкој, пробудили су ме галебови Северног мора. Први пут сам све то видео, овај део Европе, Аустрију, Немачку, Данску - из аута који је био брз, планине  Немачке, и предели Баварске, деловали су неизрециво. Авионом би путовање трајало много краће, и шта би од утиска остало? Баш је добро што смо прелазили трајектом из Немачке у Данску, из Данске у Шведску. Те куће или домаћинства у Данској уз пут, као салаши у Војводини некадашњи, окружене шумом, дрвећем, говоре о данским и шведским сељацима, барем мени, језиком и сликом који разумем без речи. Камо среће, да је и у Србији тако, да је живот сељака сконцентрисан тамо где имају највише земље! Допада ми се то што Данци и Швеђани подижу своје куће уз шуме, и те шуме понегде делују чаробно, дивно, као дворане непоновљивих слика. Понекад ми се чинило да је некако и природно да је из тих шума поникао и дух Сведенборга, кога у Србији не читају много, и можда и не знају више од оног што се о овом духу може наћи на Википедији. Ко ме је овамо довео? Северни анђео? Или једна дивно створење, које су послали анђели? Једно племенито биће у чијим венама струји грофовска крв? Понекада ми пролети кроз главу да је све ово требало да видим много година раније, али боље икад него никад! Захвалан сам Богу што нас је чувао на том дугом путовању, које се кроз Немачку отегло због колона и застоја, радова на аутострадама, који су знали да потрају, али све је на крају то,као благи мелем на рани, брезова шума,која као да нема краја, растворила. И оно камење у близини куће мојих пријатеља, какво бих волео да постоји и у Звижду на нашем имању, као нека врста белега....Таквих камених блокова усред брезове шуме има понегде, као и на планини Радан, рецимо.
Док Срби напуштају своја прадедовска огњишта и силазе у градове, у Шведској се (барем оно што сам видео успут), враћају да живе у шумама, или у близини шума, и мира и спокоја, којим шуме зраче...Али да ту станем...
    (Понедељак, 23, октобар 2017)

среда, 11. октобар 2017.

Ко је међу српским писцима пре Другог светског рата читао Сведенборга? / Белатукадруз



Кажу . Црњански. Знао је и говорио више страних језика.
Можда. Али је мало писао о Емануелу Сведенборгу, у односу на друге северњаке (Ибзена, Стриндберга, Кјеркегора... итд).
Узалуд забадаш нос у обе књиге "КОД ХИПЕРБОРЕЈАЦА".
У првој, тек негде при крају, има, поред осталог, овај одломак:

"Ја никад нисам рекао да је Шведска Хипербореја. Хипербореја је негде даље, иза поларних предела, где сунце вечно сја. Заборавља,уосталом (извесни писац књиге о папи у Црњансковој књизи - оспораватељ - моја напомена Б.), да је у Шведској, у то време, живео и Сведенборг. Он је већ тада, у ствари, поставио небуларну хипотезу, наслутио шта је атом, а први тврдио, да је сплетпокрета у мозгу, синхроничан, са покретом плућа, а не срца. Баш сам синоћ читао о том. Као што види, убијање краљева, није задржало, напредак просвећености у Шведској, нити има везе са Сведенборгом.
   Тај сведенборг је написао да је Света тројица, апсурд.Assurdita.
   А Бог, додајем ја, то јест оно што људи називају Бог,у ствари: БЕСКРАЈ У СВЕМИРУ. Зар то није лепо?" (стр. 403).
    Само то и ништа више. Ту ми Црњански није много од помоћи, као ни савремени српски песници и путописци, који су се у љубави према себи толико удаљили од природе и поезије, да чак понеки од њих, у последње време, бестидно пишу о себи на блоговима у трећем лицу!
   Такви сметењаци самољубиви не би могли да раде ни у малим пекарским радњама!

             Извор: НЕОБЈАВЉЕНИ РУКОПИСИ Белатукадруза....

СВЕДЕНБОРГ, ДУХОВИ, АНЂЕЛИ / Белатукадруз



СВЕДЕНБОРГ, ДУХОВИ, АНЂЕЛИ

Сведенборг


Први пут сам био у прилици да читам преведена дела, од
Сведенборга, тек, почетком деведесетих година, двадесет година доцније - након што написах "Судбину раба Мирослава" или "Трећу верзију" .
Искључен је могући утицај Сведенборга у тренутку писања
поменуте "Треће верзије" (крајем јесени 1971. године).
То значи да сам сам, у своме Унутрашњем Ја, наслутио нешто
- нећу одмах да кажем НЕБЕСКЕ ТАЈНЕ - о чему је Сведенборг писао на начин врло подстицајан.
Тек током другог читања, књиге НЕБО И ПАКАО
(нарочито поглавља Постоје три неба, Небо се састоји из
неизбројних Друштава, Свако Друштво је Небо у мањем облику, а сваки Анђео Небо у најмањем облику, Небо у целини представља једног човека, Свако Друштво на Небу представља једног човека, Анђео има савршен људски облик, То што Небо целином и деловима представља Човека потиче од Господњег Божанског Људског, Постоји саобразност свих небеских ствари са свим што припада човеку, Постоји саобразност Неба са свим што је на Земљи, стр.
38 - 71, Сфаирос, Београд, 1988) и "НОВИ ЈЕРУСАЛИМ И
ЊЕГОВ НЕБЕСКИ НАУК" (Нова, Београд, 1991), уочио сам
извесну везу, сродност, ако хоћете баш, наслућивање саобразности или коресподенција.
Три неба, у песми "Трећа верзија", мени нису "дошла" из
Сведенборгове књиге "НЕБО И ПАКАО", већ, ако ме сећање не вара, из српског народног предања, из тзв. живе традиције. "Гајтангора", такође.
А "Анђео"? А "Друштва Анђела"? А "Духови изнад облака"?
А "Божанска и свемогућа Реч"?
Читао сам у то време "Нови Завјет" у преводу Вука Стеф.
Караџића - могло је доћи отуда? Али - не бих могао са потпуном сигурношћу тврдити да је дошло само отуда. Могло је доћи и изнутра, из мене, из Отварања унутрашњег човека - онога што је било у току, тада?
Уредници "Књижевне речи" објавили су, у првом броју листа,
једну од верзија "Судбине раба Мирослава".
Уредници књижевне редакције "Просвета" (поезија, Миодраг
Павловић и С. Раичковић) - одбили су рукопис, у коме је на уводном месту била ова верзија песме, која се објављује средином 2002. године.
Те јесени 1972. године, када су ту песму и рукопис те књиге читали (ако су читали), ти стихови су, претпостављам, морали изазивати у уредницима одбојност.
О природи те одбојности може се само нагађати, пошто је
рукопис враћен без икаквог образложења.
То није могло да прође, онда, у "Просвети"!
Уредници "Просвете", који су словили за боље песнике после
рата у нас, изгледа, нису осетили шта садржи та песма - у чему је дубљи смисао њен.
Ево, дакле, прилике, да се - са извесним закашњењем, од
скоро четврт века - учини покушај разрешења "небеске тајне" ове песме...

1

Оно прво са чиме се читалац суочава, када је реч о једној
песми, то је наслов, ако га већ има. А ова песма има наслов:

Vlaška frula

50. HOMOLJSKI MOTIVI KUČEVO 2017.

Издаја Цркве: Епископ без Христа - Игњатије Мидић!

Владика Атанасије Јевтић- ИСИХАЗАМ

TESLA JE OTERAO SVEMIRSKOG AGRESORA OD ZEMLJE - Šokantno otkriće ruske n...

KGB-ovo OTKRICE ZBOG KOJEG SE FBI JOS UVEK TRESE: Ova zena je Rusima don...

AMERIKA POKUSALA DA PRODA RUSIJU HITLERU: A onda je Staljin povukao pote...

VASINGTON SUROVO KAZNJAVA SPANIJU: Ko nece da slusa, taj ostaje bez teri...

уторак, 10. октобар 2017.

ЦРЊАНСКОВА ОПСЕСИЈА, ШПИЦБЕРГЕН, ХИПЕРБОРЕЈЦИ, И ПУТ НА СЕВЕРНИ ПОЛ ЈЕДНЕ СРПКИЊЕ, или ИЗМЕЂУ ШПИЦБЕРГЕНА И КИРУНЕ И НАРВИКА / Белатукадруз



ЦРЊАНСКОВА ОПСЕСИЈА, ШПИЦБЕРГЕН, ХИПЕРБОРЕЈЦИ, И ПУТ НА  СЕВЕРНИ ПОЛ ЈЕДНЕ СРПКИЊЕ, или ИЗМЕЂУ ШПИЦБЕРГЕНА И КИРУНЕ И НАРВИКА



...Доле, у подруму, све је као у не«ој причи. Док напољу буде горео Рим — људи, жене, деца, као у Варшави (гледали смо то, тих дана, у биоскоиу, који се звао „Quirineta"), ту, доле, биће тишина и мир. Моћи ће да слуша музику. са плоча, да чита, на том плаврм дивану од велура.     Фали  јој, кажем,. само још неки Ромео, уз танго.Она ме гледа неким мутним, дугим, погледом.Не знаш, Србине, Бугарску — каже. За то је потребна трава, висока, у пољу.Искрена љубав, а не Ромео. Она намерава, каже, да остане вернау браку. А кад би јој се и десило оно друго, морало би бити у пољу. Где би могла да се истутњи. — Не знаш, Србине, каква је Бугарка.Она се смеје и точи нам у чаше талијански мараскино.Њен муж је ганерал.Да причам, каже, чула је да лепо причам о Исланду.Ја онда причам о Иеланду, како је тамо, а она ме слуша пажљиво. Посматра ме тим мутним, тамним, погледом. Видим да су јој се свидели, нарочито, ти, мали, чупави, исландски, пони, које сам на Исланду узјахао. — У ствари — кажем јој — ја и не живим у Риму, него боравим стално, ових дана, у сећању, на Исланду и Шпицбергену.Зато — каже — Србине, братко, јер си се смрти уплашио.Нисам — кажем јој стидљиво — него сам се сетио како тамо, на Северу, зима траје осам месеца. А ми у Италији живимо у вечном пролећу. — Може ли да замисли, како се тамо морају обрадовати, пролећу, ти мали чупави неуморни коњићи? Предели се, скоро целе године, налазе у магли. На њих, месецима, падају страшне кише. Све је каткад завејано. А онда дође то кратко лето. Сунце ие залази ни ноћу.Нема цвећа тамо, али је тундра, као цветни ћилим, ситан модар.Дођи, Србине — каже она — у Бугарску, да видиш како тамо руже цвате.       Ја јој причам како је на Исланду и ноћу видно, како је све, што се види, бистро и плаво. Како се страшни водопади сливају. Како над човеком непрестано неки дивни облаци путују. А са човеком иду и ти мали, дурашни коњи. Главати су, као нека митолошка бића. А постали су пролетери на Шпицбергену — вуку рударска колица у угљенокопу. То су били најбољи пријатељи човеку. Не губе иикад оријентацију...
                 Милош Црњански, КОД ХИПЕРБОРЕЈАЦА, I. – Сабрана дела, књ. 7, стр. 54-55. – Београд, 1966. Просвета – Београд, Матица Српска – Нови Сад, Младост – Загреб, Свјетлост – Сарајево...

*
Поштовани Ево да завршим што сам почела. Олуја се смирила, лака магла је прекрила моје мисли, осећаје...све то што сам веровала да је живот.И јесте. Али живот није само такав, свакакав је...па сам (већ одавно) одлучила да још једном, али овога пута сама,  возим до северног пола....јел у мојим
мислима, жељама, вери....Бог баш ту живи!. Идем се сакрити за неко време
испод његовога скута....да би очистила душу и мисли моје...да бих се
вратила животу који треба да живим до краја. Припрема ће бити надам се
брза....морам само моја кола да спремим...нове гуме, да мењам уље,
контролишем кочнице и брисаче....јел то је најважније....друго све може
да се среди на путу. Иначе много мени и мом кучету, мом малом Анђелу,
мислима, жељама, вери....Бог баш ту живи!. Идем се сакрити за неко време испод његовога скута....да би очистила душу и мисли моје...да бих се вратила животу који треба да живим до краја. Припрема ће бити надам се брза....морам само моја кола да спремим...нове гуме, да мењам уље, контролишем кочнице и брисаче....јел то је најважније....друго све може да се среди на путу. Иначе много мени и мом кучету, мом малом Анђелу,  и
не треба. Све се може успут добити.
Ако то желите, послаћу вам неку слику или неки догађај са овога дугог
пута....за ваше новине.
не треба. Све се може успут добити. Ако то желите, послаћу вам неку слику или неки догађај са овога дугог пута....за ваше новине.  Желим ти сву срећу овога света. ...
 А тај шубарасти чаробни брежуљак? онај са шљивама које се нису примиле твом покојном оцу, које су тек ове године родиле? Тај брежуљак са фазанима, и славујима??? Дао Бог да нешто лепо ту направиш, ја видим тај зарасли, чаробни брежуљак сада преда мном.....жао ми је што никада нисам видела славуја, а код тебе је чак улетео у собу....знаш ли ти колико ти имаш среће?  такве среће имају само добри, племенити људи.....А емигрирати ? за то нема времена, и буди сретан да ниси  емиргрирао,...

*
Ишчекивање - Белатукадруз


У нашим годинама, та повремена стања депресије као да су пројектована, откуд знам? Али то пролази, ако човек одржава своју кондицију, душевну и психичку, ако ради, ако се нечим занима, рекао бих. Није рецепт, не препоручујем. Мене ужасава будућност која долази, природно, будућност моје деце, па онда и све друге деце на свету, али опет - и они се морају борити и доносити боље одлуке....
Ево вама прво шаљем вест, тј. један одабран чланак, који сам ископао читајући старе бројеве "Књижевне речи", које имам неукоричене у свом Документационом центру у Мишљеновцу, селу где сам иначе рођен, и где повремено боравим, кад ми је тешко, кад живот на мене навали неподношљиву тежину. Видећете већ доле. Ко се сећа више те пок. Госпође Мирославе Дамњановић, која је напустила овај свет 1982, помажући многе бескућнике уметнике? Ето  неко се сети, а сада ће знати много живих људи на свету, бог јој дао место у рајском насељу. То објављујем на новој страници Исечци - АСПЕКТ, коју сам покренуо ових дана, и која може постати врло занимљива временом. Наша дневна и књижевна периодика уопште нису истраживане, можда подстакнем истраживања и овидљавања временом, јер ја сам поред писца и нека врста терача, подупирача, откуд знам? Ево прво вама, или можда боље Теби ово шаљем, па онда ћу публиковати.
Свако добро, здравље и бодрост на првом месту...



Ево, нашао сам коначно  две Црњанскове књиге о Хиперборејцима, плавих корица, издање које сам набавио давно (и које сам некада,као студент, вукао свуда са собом). Биле су ми испред носа, тј. у нашем стану, где сам их пролетос оставио, размишљајући о  Нарвику и Кируни, и Северном анђелу – да тако назовем једну Српкињу која је кренула сама на северни пол, са својим верним пратиоцем (Бубом, куцом). 

Навео сам одломке из неколико њених писама, од прошле године, када је  пошла на крајњи север Шведске. Био сам ипресиониран: једна крхка, особа креће на дуг пут према Кируни, где је њена најмлађа ћерка завршила познату гимназију у том месту; прва се усуђује на тако далеки и не баш једноставан пут после Исидоре Секулић и Милоша Црњанског, и тако је почела да се успоставља нека неухватљива нит између Северног пола, тога путовања, и писама и фотографија, које ми је ова Госпођа редовно слала са свога пута у трагању за Апсолутним. И тако дописујући се, сазнао сам, да су и њен рођени отац и стриц завршили на крајњем северу 1943. године, када су их као младиће Немци ухватили за време полицијског часа у Сремској Митровици и отправили на далеки север, у логор, где су ипак преживели. Црњански је имао своје разлоге за мит о Шпицбергену, Исидора Секулић је имала своје мотиве, а ево и ова Српкиња, уметнички фотограф, поред трагања за Апсолутом, имала је и други сасвим лични породични разлог...
Каква је веза између Шпицбергена, Исланда, Норвешке и Кируне и  Нарвика? И оног шубарастог  брежуљка на Вратима Звижда, који је од летос  у поседу звишких Лукића? Недокучива, неизрецива, необјашњива.
Откуд одједном тај Северни Анђео, после смрти моје друге жене – бесмислене, апсурдне и трагичне? Ко то зна? Можда само Бог, Дјева Марија, и Света Петка, наша заштитница?
Да ли је дошло време да пакујем кофере и да кренем на Северни Пол, макар му се приближио на хиљаду километара? Ако се одлучим и кренем,макар као Болани Дојчин, знам да ћу понети две  споменуте Црњанскове књиге, као талисмане, и бележницу, како бих понешто и забележио на том далеком путу, као покојни Михаило Петровић Алас, који је читавог живота предузимао далека путовања. Ја свих ових година свога живота, као да сам био прибоден рајсанглом за Београд и Звижд, нисам мрдао даље од  Сегедина, Беча, Трста. Да би се тако далеко путовало, потребно је и знање језика, и новац. Што је у мом животу увек било дефицитарна ставка (на жалост). Моје најуспешније књиге, пре свега – романи, упркос похвалама, студијама, нису прештампавани, као ни моје књиге есеја, антологије; тако да сам,као професор књижевности у пензији – да будем отворен – једва издржавао себе и два своја незапослена сина (трговца и стоматолога). Далека путовања су била нека врста фатаморгана, а посебно Северни Пол. Али, ето, можда је дошло време, да ипак путујем и видим та чудеса поларних ноћи, и чујем рику ирваса тамо према Кируни?...
Човек снује, а Бог одређује! Ако ми је суђено, поћићу једнога дана тим путевима којима је мали број српских писаца у прошлости пролазио, у трагању за Апсолутним (рекао бих). Црњански пише да Швеђани воле кафане, и Данци – то је био Црњансков први утисак када је стигао у Есбјерг.Око жуто и црвено офарбаних кафана, стајали су беспослени младићи, који су, по годинама старости, били још деца.А «Caffe Greco“, , у Риму, пун је огледала и црвеном кадифом пресвучених фотеља, са посетиоцима из Данске и Шведске. Не привлачи ме, међутим, та врста посетилаца, која се данас тамо скупља. Седим тамо, међу сенкама, оних, који су давно отишли из «Caffe Greco“. Ибзен, Гогољ,  Еленшлагер, Ингеман, Карстен, Хаух, Кристијан Винтер, Андерсен, Палудан, Торвалдсен.
   Где сам скупио сва та имена? Зашто ме тај свет занима......
   Љубав према онима који су нам далеко, тражи од нас врло мало. Не читам ни ја те поете, нити о тим сликарима, и скулпторима,као мољац, да бих о њима писао студије, него зато, што су они отишли у подземни свет и претворили се у сени, на дну језера Аверно. Доста ми је да о њима чујем два-три податка....“
   Тако пише Црњански (Код Хиперборејаца,  II стр. 54 -55). Мој потенцијални водич.
    На то путовање на Северни Пол, можда је боље било да крене мој старији син, доктор стоматологије  Мита Лукић, који се потрудио ишчекујући посао у Србији, да научи шведски језик. Ја никад нисам ни помишљао да га учим,иако ме је син убеђивао и показивао да има сличности између немачког и шведског, који сам пре више од десетак година факултативно учио.  Али, да се ја не мешам у божје и судбинске послове.
   Треба послушати мог потенцијалног водича, коме један млади Швеђанин каже „да они, у Риму, имају много лепше и веселије друштво. Зашто избегавам њихово? Зашто ме занима само Ибзен?“ (стр. 56.нав. дела)


(...)

субота, 7. октобар 2017.

Jedino ja znam ko je Tito

ТРАЖИМ ДВЕ КЊИГЕ „КОД ХИПЕРБОРЕЈАЦА“, А НАЛАЗИМ НЕШТО ДРУГО... / Белатукадруз

ТРАЖИМ ДВЕ КЊИГЕ „КОД ХИПЕРБОРЕЈАЦА“, А НАЛАЗИМ НЕШТО ДРУГО...

Налазим триста некаквих почетака, који су ми узели пуно времена.*
Сећам се да сам те две Црњанскове књиге, (плаве корице, београдско издање), читао (као студент!) са одушевљењем. Али пре неколико година, када сам их поново читао (када се указала макар мала могућност да отпутујујем на Северни пол), боље рећи када сам покушавао да читам, нешто ме је одбијало... Књиге сам негде одложио...** Прегледао сам наш београдски стан, можда не баш најприљежније; прегледао пет соба у које су смештене књиге на селу у нашој сеоској кући (Великој магази) , и – нема***.
Налазим неке белешке под насловом УКОАК С КАЛЕНДАРОМ. -  Додатак 2. – („Београд, 16.  јануар 1990. -  /   Веома поштовани Филипе Сенковићу!

Драги колега,

Немојте се изненадити што Вам пишем, желела сам то  искрено још од маја 1989., када сам у једном књижевном часопису прочитала одломке из једне Ваше новеле. Било ми је тешко да дођем до Ваше адресе, напослетку сам телефонирала редакцији у којој су објавили Вашу новелу, били су љубазни и помогли су ми. И ево, јављам се. Ја сам учитељица у пензији, Србијанка Рајић, и хвала Богу што је удесио баш овакву прилику, да могу да Вам пишем. Мада бих волелада могу и лично да Вас упознам, верујем да бисмо имали много тога о чему бисмо могли да попричамо. И сам понешто бележим. Ја се дивим Вашем таленту: Боже, како сте Ви једноставни чак и кад пишете о најтежим и најсудбоноснијим тренуцима.Ја знам да у Вашој новели која је главни повод због којег Вам  пишем ништа није измишљено, ни Ваш покојни ујак, ни ја, Ви сте само изменили имена! Што други читаоци неће знати, неће никад сазнати, што и није нека штета, зар не?Па  ипак, ја верујем, ја мислим да знам да ће Вас моје писмо изненадити.- - - - - - - - -Дуго сам се колебала да ли да Вам пишем. Прелаз6но стање између првог читања Ваше новеле и сећања које је читање покренуло за мене је било нешто као да скачем са петог спрата кроз прозор; осећаји су отварали брешу; улетела сам у ту брешу.Читајући Вашу новелу, - у ствари одломке из бележака Вашег покојног ујака, опет сам хватла нит бивствовања Боре Мишљеновића. Будећи се ноћу после читања Ваше новеле, одшкринувши очи слепљене од суза, видела бих:  ноћ је била догађај џиновских размера, као уосталом и оно штзо ме је везивало читавог живота за Вашег покојног  ујака. Вама је Бора био ујак, а мени више него пријатељ;све.
Да нисам прочитала Вашу новелу било би сасвим друкчије.Сећања су ми говорила о нечему, што је измицало, што нисам могла да повежем........


Сусрет са Г-ђом Србијанком Рајић убрзо је уприличен у ресторану „Москва“, тј.  на дан Св. Саве 1990. године. Србијанка је била осредњег раста, витка госпођа, коју годину старија од моје мајке, можда  1930. годиште? Некако је од почетка успостављен известан поверенички однос између Г-ђе Србијанке, моје несуђене „ујне“  и мене. Имала је потребу да ми прича о мом покојном  ујаку појединости о којима ништа нисам знао. А на крају ми је замолила да понесем једну подебљу свеску њених забележака, исписану оним фином учитељским рукописом. Договорили смо се да се с времена на време видимо у „Москви“... Али...)

__________________________

16. септембар 2017. Белатукадруз, Лепенски вир. Снимак "Заветине"


       * одломак из рукописа који није укључен у мој роман "Ујкин дом" (Београд, Апостроф, 1997) - Да је тај део укључен, он би, можда, одвукао тај роман у једном другом правцу (напомена Белатукадруза, алиас М. Лукића)

        ** Могао сам да умрем, пре неколико дана. Лечили су ме од Ешерие Коли (10 000 000 у кубним милиметру урино културе), а када је стигао тај лабораторијски налаз, уместо да ме дежурна мед. сестра надлежног Дома здравља (у Београду) упути првом слободном лекару, она је то одбила, и заказала ми неколико тек неколико дана касније, тачније био је петак, а дотична издајница Хипокритове заклетве ми је заказала у први уторак поподне у три. Дотле су ми и кашаљ и температуре порасле на 39. Од антибиотика против опште инфекција, почео сам да  сањам невиђене кошмаре, кад је температура достизала и 40,04. Тада  ноћу у "огледалу душе" оно кад склопите очи и кад нагрну слике које не можете зауставити, почеле су сепојављивати поворке мртвих, војника, војски... итд. Да не плашим своје читаоце. Тек када сам завршио на Клиници Ургентног центра, тј. на клици за плућне болести, видело се да имам запаљење плућа, и добио сам нову групу лекова коју још пијем, изнурен, измучен, и толико ослабљен, далеко било, што кажу. Тек када сам Фебрицетом и сирћетом почео да обарам највише могуће температуре, могао сам да заспим, али само на сат-два. Тада су и престале поворке оних црно белих приказа у "огледалу душе".   

      *** Кад смо се враћали из Београда на село, тј. у Звижд, дрогиран лековима могао сам само да буљим напред: у прелеп дан, осмех бабљег лета, какви можда по лепоти није било ни током минулог лета. Све је титрало од белине облака и венецијанске плавети неба; понегде су облаци имали црне сенке, као на пример кад се погледа на венац планина на североистоку са макачког Дивана. У једном треутку сам видео велику црну сенку испод туманског Црног врха, али то није била сенка облака, већ појас борова који је израстао, набујао последњих тридесетак година... Можда ћу, помислих, наћи Хиперборејце, ако прездравим и отпутујем у Шведску, Шокхолм, и Нарвик и Кируну, и суочим се са поларном светлошћу. Водича за тамо имам, Северног анђела. Црњански је стигао до Шпицбергена, од српских писаца; Исидора је обишла Норвешку; можда је и мени суђено да одем мало даље? Можда је ова болест нека врста искушења? Не знам, Бог зна... 

среда, 4. октобар 2017.

Jovan Cvijič - Poruke Jovana Cvijiča / Kod dva bela goluba

U Beogradu je 16. januara 1927. godine umro Jovan Cvijić, geograf, profesor i rektor Univerziteta u Beogradu, akademik.
"Bio sam iznenađen povoljnim prijemom moje doktorske teze od evropskih geografa. Stizala su mi pismena priznanja i pohvale iz Austro-Ugarske, Nemačke, Francuske, Italije. Uverio sam se da je moj rad delo koje ne zastareva. To mi je podiglo radnu energiju, video sam da me po rezultatima računaju među priznate naučnike." Jovan Cvijić ostavio je ogromno naučno blago na oko deset hiljada štampanih stranica. Radio je sa zanosom velikog entuzijaste, pridržavajući se svog gesla: "Život je za to da se korisno utroši." U podsećanju na velikog naučnika govorićemo o poukama i porukama Jovana Cvijića. Dr Milorad Vasović bio je sledbenik i čuvar naučne baštine Jovana Cvijića. Gost emisije bio je 1990. godine i mi ćemo čuti jedan deo tog razgovora.