Изабране песме на српском Виктора Широкова (1945)

    (препев Владмира Јагличића)

 

***

Часопис прочитао сам, где по беломе црним
водопроницљив течем, ватроупоран трним,
постадох неразликујућерастегнутсличангуми,
полетљиворастворан глувонем звук у шуми,
сплет гестова, погледа кососплетених атак,
чуднокружљив, пређашњим одресцима додатак;
у огледало завирих: остах ли хранљив, тазе,
и открих, тамо нису по белом црне фразе
штампане, ко пре, кусо, мрачно и неумело,
насупрот, ја прочитах: по црном све је бело.

Животе дуги, белкаст, супротљив, ко ће те схватити,
прођоше црни дани, већ нећеш их вратити;
што ли сам, ко перле, нижући бела слова кроз тмину,
преводећ Харта Крејна, мислећи о Бруклину,
"Бруклински мост" бубао - и уздуж и попреко;
то коб сам читаоца и дар песника стеко,
чудноприхватне ноћне лутрије добитак груби,
где поста све доступно лупежу и дангуби,
где сваки трен је расут драгоцен прах над висом:
прошлим данима махнух тим туђим часописом.

18. августа 2002.

* * *

Од цензуре више ни трунке,
сад испољише штедре намере:
заковали су шпијунке
и порушили бункере.

Повадили су крпе из уста,
шапате замени урлик глупана.
Побеђује, у релију, пуста
лаж, рекламним сапуном купана.

16. октобра 2002.

Сонет

70-дишњи Блејк, према јунацима
сопственим бива исувише строг;
непријатељски је њихов дијалог
и богаља је много међу њима.
О не, па како потез да нанесе
линија ведрих, и строфу да почне,
да младо лице - цвет за зене очне,
раскош нежности другима пренесе. -
Не, чак и Данте, сав сивкаст и пегав,
у скитањима лекцију научи;
да немилосно судбину измучи
док смрт не пружи азил, после бега.
не може бити друкчи стратег строг,
јер је геније и сам - један Бог.

20. новембар 2002.

        видети више: 


http://s1957.wordpress.com/2012/11/08/%D0%B8%D0%B7-%D1%81%D0%BD%D0%B5%D0%B6%D0%BD%D0%B5-%D0%B2%D0%BE%D0%B4%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B5-%D0%B2%D0%B8%D0%BA%D1%82%D0%BE%D1%80-%D1%88%D0%B8%D1%80%D0%BE%D0%BA%D0%BE%D0%B2/

https://sites.google.com/site/editionsectiocaesarea/ruska-poezija/sneznavodenicaviktorsirokov