(1)
Koliko današnji ljudi -
znaju o Hiperborejcima?
*
Najočiglednija razlika koja se vidi na prvi pogled je u tome što jeArktik more okruženo kopnom, a Antarktik kopno okruženo morem. Drugim rečima, Arktik je regija, polarni krug, dok je Antarktik kontinent. Arktik je na Severnom polu, Antarktik na Južnom; prvi je na 700 km od najbližeg kopna, drugi na 1.300 km; prvi je na dva metra nadmorske visine, drugi na 2.835 metara; prvi 21. juna obeležava sredinu leta a dan mu traje 24 časa, drugi istog dana obeležava sredinu zime a noć mu traje 24 časa; prvi 21. decembra obeležava sredinu zime a noć mu traje 24 časa, drugi 21. decembra obeležava sredinu leta a dan mu traje 24 časa.
Na prvom ne postoji stub koji obeležava pol jer bi odlelujao posle nekoliko sat
i, na drugom postoji mada se pomeri 10 metara godišnje; na Arktiku su temperature od +5 do -43 stepena Celzijusa, na Antarktiku od -13,5 do -62 stepena Celzijusa.
Severni pol se nalazi nekih 700 kilometara severno od severne tačke Grenlanda, najbližeg kopna. Na tom mestu, Arktički okean je dubok 4.261 metar i okovan je večnim ledom koji se neprestano pomera, nekad brzinom puža a nekad brzinom kojom se kreće čovek kada pusti korak. Osoba koja stoji na Severnom polu nalazi se 30-200 cm iznad nivoa mora.
Južni pol se nalazi na ogromnoj ledenoj ploči na Istočnom Antarktiku na visini od 2.835 metara nadmorske visine, nekih 1.300 kilometara daleko od nekadašnjeg Zaliva kitova, gde se nalazi najbliže otvoreno more. Led je u toj tački debeo 2.700 metara, što znači da ide od vrha pa skoro do nivoa mora zbog čega pritiska stenovito tlo na Zemljin omotač. Postoji u blizini ceremonijalni stub koji obeležava Južni pol, a koji se svakog 1. januara podešava pošto se pomera.
Oba pola imaju pet meseci dnevne svetlosti, zatim mesec dana sumraka, zatim pet meseci noći, zatim mesec dana sumraka. Onda sve iz početka. Takođe, na Severnom polu Sunce je neprestano iznad linije horizonta od prolećne do jesenje ravnodnevnice, da bi u drugom delu godina bio ispod linije; na Južnom polu je obrnuto.
…
Arktik je topliji od Antarktika iz dva glavna razloga: 1) efekta mora čija temperatura ne pada ispod -2 stepena Celzijusa tako da je cela regija relativno topla iako je more prekriveno ledom, i 2)Antarktik je najviši od svih kontinenata sa prosečnom visinom od 2.300 metara, što je dvostruko više od prosečne visine Azije i tri do šest puta više od drugih kontinenata (temperatura pada sa povećanjem visine stopom od 1 stepena Celzijusa na svakih 100 metara).
Još jedan razlog zbog kojeg je Antarktik hladniji od Arktika su cirkumpolarni vetrovi i struje koji kruže oko ovog kontinenta i vremenske okolnosti drže na jednom mestu, dok se na Arktiku vremenske okolnosti prelivaju sa njega ka jugu ali i sa juga ka njemu.
...teško je reći koliko je niska temperatura u obe ove regije jer se situacija razlikuje od oblasti do oblasti u njima. Tokom januara, na Severnom polu, temperature variraju od -26 stepeni do -43, dok se tokom zime na Južnom one kreću od -55 do -62. Najniža zabeležena temperatura na Zemlji ikada bila je -89,2 stepena Celzijusa, što se desilo 21. jula 1983. godine u sovjetskoj bazi kod Južnog geomagnetskog pola na Antarktiku.
Najviša zabeležena temperatura na Severnom polu bila je +5 stepeni Celzijusa, dok je najniža zabeležena na Južnom bila -13.5 stepeni. Drugim rečima, spremajte kupaće kostime i pravac na Severni pol.
BILJNI SVET .- Arktik ga je krcat, i uglavnom ga karakteriše ono što raste u tundrama, ogromnoj regiji bez drveća koja zauzima površinu od oko 11,5 miliona kvadratnih kilometara i ispod koje se nalazi večito zaleđeni sloj zemlje. Ima niskog grmlja, šaša, trave, mahovine i kopitnjaka, i raznolikog alpskog cveća i lišajeva. Sveukupno, na Arktiku postoji oko 1.700 različitih vrsta biljaka.
ŽIVOTINJSKO CARSTVO . - Na Arktiku živi veliki broj životinja: irvasi, mufloni, leminzi, arktički zečevi, snežne sove, veverice, arktičke lisice i polarni medvedi su samo neke od njih. Pošto je Arktik deo kopnenih masa Evrope, Azije i Severne Amerike, ove životinje mogu da migriraju na jug tokom zime i da se vraćaju leti. Postoji i mnogo morskih životinja kao što su morževi, razne vrste foka, narvali i kitovi, kojih doduše ima manje danas nego pre, zbog lova.
Najveća životinja sa stalnim boravištem na Antarktiku je jedan insekt, konkretno beskrilna mušica latinskog imena Belgica antarctica čija je dužina manja od 1,2 cm. Nema insekata sa krilima.
Međutim ima mnogo velikih životinja koje povremeno žive na Antarktiku ili dobar deo života provedu na njemu: mnogo različitih vrsta pingvina i foka (među njima je i foka rakojed, navodno najbrojniji sisar na Zemlji posle čoveka). Tu je i mnogo različitih ptica poput albatrosa. Karakteristično za Antarktik je to što postoje oblasti gde je gustina naseljenosti životinja neverovatna, a sve zbog odsustva ljudi koji bi ih ubijali.
LJUDI. - Postoji mnogo urođeničkih grupa koje žive oko Arktika: Inuiti, Čukči, Laponci, Jupiki, Inupiki i tako dalje. Oni su nomadi, lovci-skupljači, mada pre lovci nego skupljači; neki, poput Laponaca, bave se i stočarstvom, budući da odgajaju velika krda irvasa. Postoje i gradovi, poput Murmanska u Rusiji koji je najveći sa 325.000 žitelja; sveukupno Arktik ima oko četiri miliona stalnih stanovnika. Jedna od najvećih razlika između Arktika i Antarktika je stoga upravo u ljudskom prisustvu. Na ovom potonjem nikada nije postojala urođenička zajednica, niko ga čak nije ni video do 1820. godine, niko nije kročio na njega do dve godine kasnije, a do 1898. niko nije proveo na njemu celu godinu.
Arktik dolazi od grčke reči "arktikos" što znači "u blizini medveda, severno"; "arktos" je medved, a ne misli se na životinju nego na sazvežđe ili Velikog ili Malog Medveda. Antarktik dolazi od grčke složenice "antarktike" što znači "suprotno od Arktika, suprotno od severa". = izvor: Telegraf
Hiperboreja je predstavljala zlatno doba polarne civilizacije i spiritualnosti; čovečanstvo nije nastalo od majmuna, već je postepeno deevoluiralo u trenutni oblik kako se fizički i spiritualno udaljavalo od svoje severne domovine.
Robert Šaro je prvi povezao Hiperborejce sa drevnom astronautskom rasom „veoma velikih belih ljudi“ koji su odabrali „najmanje toplo područje na Zemlji jer je posedovalo klimu približnu onoj koju su posedovali na svojoj planeti“.
Kao što je Platon pomenuo egipatsku legendu o potopljenom ostrvu Atlantida, tako je i grčki istoričar Herodot pomenuo egipatsku legendu o kontinentu Hiperboreja na dalekom severu.
Priča se da je, kada je led uništio ovu drevnu zemlju, narod Hiperboreje migrirao na jug.
Švedski autor, Olaf Rudbek je 1679. godine naveo da su Hiperborejci u stvari isto što i proto-Atlantiđani, rekavši da naseljavaju severni pol.
Prema grčkoj mitologiji, narod Hiperborejaca živeo je u zemlji „iza severnog vetra“.
Grci su smatrali da je Boreja, bog severnog vetra, živeo u Trakiji, čime je Hiperboreja označena kao region koji se nalazi daleko u smeru severno od Trakije.
Herodot je zabeležio da su tri izvora pomenula Hiperborejce, uključujući Hesioda i Homera.
Ova zemlja je opisana kao savršena, uz sunce koje sija 24 časa dnevno, što ukazuje na lokaciju u okviru arktičkog kruga. Kako navodi grčki pesnik Pindar:
„Muza nikad nije odsutna: čuju se lire i flaute dok devojke pevaju. Ni bolesti ni starosti u njihovoj svetoj krvi nema; daleko od rada i borbe oni žive“.
Zajedno sa Tuleom, Hiperboreja je bila jedna od nekoliko nepoznatih zemalja za Grke i Rimljane, u kojoj su, prema Pliniju, Pindaru i Herodotu, ali i Virgilu i Ciceronu, živeli ljudi od po hiljadu godina u potpunoj sreći.
Hekatej iz Abdere prikupio je sve priče o Hiperborejcima u 4. veku pre nove ere i objavio podužu studiju o njima koja je, nažalost, uništena, ali ju je zabeležio Diodor Sikulus:
„U regionima izvan zemlje Kelta u okeanu leži ostrvo poput Sicilije. Ovo ostrvo, navodi se, nalazi se na severu i naseljavaju ga Hiperborejci koji se tako nazivaju jer im se domovina nalazi prilično daleko od tačke gde severni vetar (Boreja) duva; ostrvo je i plodno i produktivno za sve useve i poseduje umerenu klimu“.
Hekatej iz Abdere je takođe napisao da su Hiperborejci posedovali „kružni hram“ na svom ostrvu, a neki učenjaci su pokušali da dokažu da je to u stvari Stounhendž.
Ptolomej i Markijan iz Heraklije rekli su da se Hiperboreja nalazi u Severnom moru koje su oni nazvali „Hiperborejski okean“.
Takođe, sunce je izlazilo i zalazilo samo jednom godišnje u Hiperboreji, što ukazuje na to da se ona nalazila u arktičkom krugu ili u arktičkim polarnim regionima.
Stari Heleni su smatrali da je jedan od dvanaest olimpskih bogova, Apolon, bio veoma poštovan među Hiperborejcima. Čak je i provodio zime sa njima.
Drevni grčki pisac Teopomp je u svom delu Filipika rekao da je Hiperboreju planirala da osvoji velika rasa vojnika sa drugog ostrva (neki navode Atlantidu).
Priča se da je plan napušten jer su vojnici shvatili da su Hiperborejci nadmoćniji i da su najblagoslovljeniji od svih ljudi. Ovu neobičnu priču, koju mnogi smatraju mitom, zabeležio je Elijan (Varia Historia).
Grčka legenda tvrdi da su Boreade, potomci Boreje i snežne nimfe Hione, osnovale prvu teokratsku monarhiju na Hiperboreji. Ova legenda je pronađena u zapisima Elijana:
„Ovaj Bog (Apolon) za sveštenike ima sinove Boreje i Hione visoke oko 3 metra“.
Za Boreade se zato smatralo da su to bili džinovski kraljevi visoki oko 3 metra, koji su vladali Hiperborejom.
Elijus Herodijanus je u 3. veku napisao da su mitski Arimaspi izgledali fizički kao Hiperborejci (De Prosodia Catholica, 1. 114), a Stefan Vizantijski je u 6. veku napisao isto to (Ethnica, 118. 16). Drevni pesnik Kalimah je naveo da su Arimaspi imali lepu kosu.
Kada im je predstavljena klasična grčko-romanska kultura Mediterana, severni Evropljani (Skandinavci), poistovetili su se sa Hiperborejcima.
„Bog dima – Putovanje u šupljinu Zemlje“, predstavlja priču u kojoj jedan Norvežanin, Olaf Jansen i njegov otac odlaze na put čamcem u unutrašnjost Zemlje, preko glečera u severnom polarnom regionu.
Olaf Jansen je rođen 1811. godine i imao je 19 godina kada je krenuo na to sudbonosno putovanje sa svojim ocem negde između aprila i juna 1829. godine. Kada su došli do zemlje Franca Jožefa, ovo dvoje su odlučili da nastave još dalje kako bi pronašli zemlju „Odabranih“.
Nakon što su izbegli opasnu oluju i ledene bregove, plovili su mirno još jedanaest dana, krećući se sve vreme u pravcu severa.
Par dana kasnije došli su do obala moćne reke koja ih je deset dana nosila u unutrašnjost kopna, gde su stigli oko 1. septembra. Iskrcali su se na peskovitu plažu gde ih je pozdravilo šest džinovskih ljudi.
Prema rečima Olafovog oca, ljudi su imali divne, ogromne kuće, ukrašene zlatom, koje je tamo bilo uobičajen metal. Glavno zanimanje je bila poljoprivreda, posedovali su vinograde i uzgajali žitarice.
Povrće i voće bilo je sočno, ogromno i neverovatno ukusno. Drveća, šume i životinje su takođe bili ogromni, a vazduh je bio osnažujuć.
Džon G. Benet napisao je rad na temu „Hiperborejsko poreklo indoevropske kulture“ u kojem je naveo da se domovina Indoevropljana nalazila daleko na severu.
Ovu ideju je pre njega dao Bal Gangadar Tilak u svom delu „Arktički dom Veda“ (1903. godine), ali i austrougarski etnolog Karl Penka (Poreklo Arijevaca, 1883.).
H.P. Blavacki, Rene Ginjon i Julije Evola su takođe verovali da čovečanstvo vodi poreklo od Hiperborejaca.
Hiperboreja je predstavljala zlatno doba polarne civilizacije i spiritualnosti; čovečanstvo nije nastalo od majmuna, već je postepeno deevoluiralo u trenutni oblik kako se fizički i spiritualno udaljavalo od svoje severne domovine.
Robert Šaro je prvi povezao Hiperborejce sa drevnom astronautskom rasom „veoma velikih belih ljudi“ koji su odabrali „najmanje toplo područje na Zemlji jer je posedovalo klimu približnu onoj koju su posedovali na svojoj planeti“.
Platon: „Sećate se samo jednog potopa, mada ih je bilo mnogo… Vi i vaši građani potomci ste preživelih, ali ne znate ništa o tome jer prethodne generacije nisu ostavile pisane tragove“.
„Promena u izlaženju i postavljanju Sunca i drugih nebeskih tela, kako su nekada zalazili tamo gde sada izlaze i kako su nekada izlazili tamo gde sada zalaze…“
„Od svih promena koje se odvijaju na nebu, ovaj preokret je najveći i najkompletniji… U to vreme došlo je do velikog uništenja životinja, a samo mali broj ljudi je preživeo“ – Platon (Kritija, 360. godina pre nove ere). -= izvor: Webtribune.rs
Koliko današnji ljudi -
znaju o Hiperborejcima?
...Rimski pesnici, latinski klasici, svakako su nam, Slovenima, tudji?Zašto bi nam bili tudji? Ljudi su svud ljudi. Eto, ja, koji živim u Rimu, ja nisam mislima, ovde, nego čak na dalekom Severu. Još dalje, negde, u polarnim krajevima. U Hiperboreji. Pripremam o tom knjigu, ali i Vergilija čitam, baš zato. Pitao sam se: da li je Vergilije znao Arktik?Da li je znao za polarne krajeve, za ledena mora?Domaćin onda kaže, da Rimljani nisu mogli znati više od Crnoga mora i obala Crnog mora. Ja tvrdim da su znali dalje. Vergilije, na primer, laska caru Avgustu, da će, kad umre, sedeti medju bogovima. Pretvoriće se u boga okeana i pokoriće mu se čak u Tule. A Tule je, u ono vreme, označavalo, Fererska ostrva, ili Island, ili Grenland. Thule, piše, za Island, i na jednoj geografskoj karti koju imam. Iz godine 1581. Špicbergen još nije na toj karti. Na njegovom mestu piše: Ledeno more. Vergilije je, znao, da je tamo kraj sveta. Hiperboreja. (….)U svakom slučaju, pišući o Avgustu – meceni Vergilija - Svetonije, izričito, kaže: da su mu Skiti slali ambasadore.Pomislio sam, da su priče o Arktiku, o večnom ledu, o zavejanom Severu, u večnom snegu, morale biti poznate, u tom krugu literata i filosofa, koje je Avgust – a posle njega i Tiberije – bio zavoleo. (….)Stariji oficir ponovo izražava sumnju.I on smatra, da je ceo antički svet bio, samo oko Sredozemnog mora.Ne veruje da je Vergilije mogao išta čuti, o Slovenima.Još manje o Severnom polu.Ja onda tvrdim, da sam našao, u prvoj knjizi Vergilijevih „Georgika“, jasan dokaz, da je pesnik, znao, da se nebesa dele na dve sfere, od kojih za jednu kaže, izričito, da je to mračna zona sveta, koja se nalazi u večnom ledu.Kaže, latinski: glacie concretae!Za nebo kaže, da se uzdiže prema Skitiji, a spušta se prema Libiji!Severni pol je, kaže, iznad naših glava!(….)Sve je u vezi, kažem, i Skitija Slovena i pesnici Rima!Oficir se na to smeje i kaže da nisam jasan, u tom, ko su Hiperborejci?Ja kažem da priznajem, da je to teško reći. (….)Za Grke, Hiperborejci behu neka čudnovata, ali ljudska bića, koja žive u nekoj vanrednoj zemlji, iza Arktičkog leda.Pod večnim Suncem!U večnoj radosti!U večnoj sreći!Kći predsednika vlade, iz one male balkanske zemlje, kaže, na to, da su to razne reči, ludorije, snovi, gluposti, uobraženja!Da toga nema!Ni onaj mladji, manji, oficir, ne veruje da je Vergilije mogao nešto znati, o Hiperborejcima, to jest polarnim predelima. Hteo je prosto da laska Avgustu i da ga očara tim frazama.Ja onda kažem, da pesnik, izričito, kaže, da postoji ta veza medju narodima i zemljama. Dok u Italiji sviće zora – kaže pesnik – tamo počinje da sja, večernjača! Vetar nam, kaže, donosi oluj, iz Skitije!
Oluj skitski, kaže, izričito! Suhe oblake, iz kojih nema kiše. Sve nam, kaže Vergilije, dolazi iz tih severnih, zemalja, Hiperborejaca!…
Miloš Crnjanski: KOD HIPERBOREJACA I, Sabrana dela Miloša Crnjanskog, knj. Sedma, Beograd, 1966, str. 162-165
Možda onoliko koliko
je znao Vergilije? Možda, čak, ni toliko?
Pre skoro osamdeset godina - Crnjanski je, ne krije, opsednut Hiperborejom i Hiperborejcima. Znao je i pokazao da ljudi njegovog vremena - pa i taj krug ljudi sa kojim komunicira pred Drugi svetski rat u Rimu - ne zna ni koliko Vergilije o Hiperborejcima.
Koliko drugi srpski putopisci znaju o Severnjacima?
Koliko naš svet, uopšte, zna o Arktiku?* Antarktiku?*
Zar nije čudno da su prvo otkriveni Severna i Južna Amerika, Australija, pa potom Severni i Južni pol?
Da li Hiperboreja i Hiperborejci spadaju u - kako to kaže jedna od epzodnih junakinja Crnjanskove knjige - sferu ludorija, snova, gluposti, uobraženja?**
Kakvi su odgovori na ova pitanja? Da li su dati? I ko ih je dao?
______________________
Najočiglednija razlika koja se vidi na prvi pogled je u tome što jeArktik more okruženo kopnom, a Antarktik kopno okruženo morem. Drugim rečima, Arktik je regija, polarni krug, dok je Antarktik kontinent. Arktik je na Severnom polu, Antarktik na Južnom; prvi je na 700 km od najbližeg kopna, drugi na 1.300 km; prvi je na dva metra nadmorske visine, drugi na 2.835 metara; prvi 21. juna obeležava sredinu leta a dan mu traje 24 časa, drugi istog dana obeležava sredinu zime a noć mu traje 24 časa; prvi 21. decembra obeležava sredinu zime a noć mu traje 24 časa, drugi 21. decembra obeležava sredinu leta a dan mu traje 24 časa.
Na prvom ne postoji stub koji obeležava pol jer bi odlelujao posle nekoliko sat
i, na drugom postoji mada se pomeri 10 metara godišnje; na Arktiku su temperature od +5 do -43 stepena Celzijusa, na Antarktiku od -13,5 do -62 stepena Celzijusa.
Severni pol se nalazi nekih 700 kilometara severno od severne tačke Grenlanda, najbližeg kopna. Na tom mestu, Arktički okean je dubok 4.261 metar i okovan je večnim ledom koji se neprestano pomera, nekad brzinom puža a nekad brzinom kojom se kreće čovek kada pusti korak. Osoba koja stoji na Severnom polu nalazi se 30-200 cm iznad nivoa mora.
Južni pol se nalazi na ogromnoj ledenoj ploči na Istočnom Antarktiku na visini od 2.835 metara nadmorske visine, nekih 1.300 kilometara daleko od nekadašnjeg Zaliva kitova, gde se nalazi najbliže otvoreno more. Led je u toj tački debeo 2.700 metara, što znači da ide od vrha pa skoro do nivoa mora zbog čega pritiska stenovito tlo na Zemljin omotač. Postoji u blizini ceremonijalni stub koji obeležava Južni pol, a koji se svakog 1. januara podešava pošto se pomera.
Oba pola imaju pet meseci dnevne svetlosti, zatim mesec dana sumraka, zatim pet meseci noći, zatim mesec dana sumraka. Onda sve iz početka. Takođe, na Severnom polu Sunce je neprestano iznad linije horizonta od prolećne do jesenje ravnodnevnice, da bi u drugom delu godina bio ispod linije; na Južnom polu je obrnuto.
…
Arktik je topliji od Antarktika iz dva glavna razloga: 1) efekta mora čija temperatura ne pada ispod -2 stepena Celzijusa tako da je cela regija relativno topla iako je more prekriveno ledom, i 2)Antarktik je najviši od svih kontinenata sa prosečnom visinom od 2.300 metara, što je dvostruko više od prosečne visine Azije i tri do šest puta više od drugih kontinenata (temperatura pada sa povećanjem visine stopom od 1 stepena Celzijusa na svakih 100 metara).
Još jedan razlog zbog kojeg je Antarktik hladniji od Arktika su cirkumpolarni vetrovi i struje koji kruže oko ovog kontinenta i vremenske okolnosti drže na jednom mestu, dok se na Arktiku vremenske okolnosti prelivaju sa njega ka jugu ali i sa juga ka njemu.
...teško je reći koliko je niska temperatura u obe ove regije jer se situacija razlikuje od oblasti do oblasti u njima. Tokom januara, na Severnom polu, temperature variraju od -26 stepeni do -43, dok se tokom zime na Južnom one kreću od -55 do -62. Najniža zabeležena temperatura na Zemlji ikada bila je -89,2 stepena Celzijusa, što se desilo 21. jula 1983. godine u sovjetskoj bazi kod Južnog geomagnetskog pola na Antarktiku.
Najviša zabeležena temperatura na Severnom polu bila je +5 stepeni Celzijusa, dok je najniža zabeležena na Južnom bila -13.5 stepeni. Drugim rečima, spremajte kupaće kostime i pravac na Severni pol.
BILJNI SVET .- Arktik ga je krcat, i uglavnom ga karakteriše ono što raste u tundrama, ogromnoj regiji bez drveća koja zauzima površinu od oko 11,5 miliona kvadratnih kilometara i ispod koje se nalazi večito zaleđeni sloj zemlje. Ima niskog grmlja, šaša, trave, mahovine i kopitnjaka, i raznolikog alpskog cveća i lišajeva. Sveukupno, na Arktiku postoji oko 1.700 različitih vrsta biljaka.
ŽIVOTINJSKO CARSTVO . - Na Arktiku živi veliki broj životinja: irvasi, mufloni, leminzi, arktički zečevi, snežne sove, veverice, arktičke lisice i polarni medvedi su samo neke od njih. Pošto je Arktik deo kopnenih masa Evrope, Azije i Severne Amerike, ove životinje mogu da migriraju na jug tokom zime i da se vraćaju leti. Postoji i mnogo morskih životinja kao što su morževi, razne vrste foka, narvali i kitovi, kojih doduše ima manje danas nego pre, zbog lova.
Najveća životinja sa stalnim boravištem na Antarktiku je jedan insekt, konkretno beskrilna mušica latinskog imena Belgica antarctica čija je dužina manja od 1,2 cm. Nema insekata sa krilima.
Međutim ima mnogo velikih životinja koje povremeno žive na Antarktiku ili dobar deo života provedu na njemu: mnogo različitih vrsta pingvina i foka (među njima je i foka rakojed, navodno najbrojniji sisar na Zemlji posle čoveka). Tu je i mnogo različitih ptica poput albatrosa. Karakteristično za Antarktik je to što postoje oblasti gde je gustina naseljenosti životinja neverovatna, a sve zbog odsustva ljudi koji bi ih ubijali.
LJUDI. - Postoji mnogo urođeničkih grupa koje žive oko Arktika: Inuiti, Čukči, Laponci, Jupiki, Inupiki i tako dalje. Oni su nomadi, lovci-skupljači, mada pre lovci nego skupljači; neki, poput Laponaca, bave se i stočarstvom, budući da odgajaju velika krda irvasa. Postoje i gradovi, poput Murmanska u Rusiji koji je najveći sa 325.000 žitelja; sveukupno Arktik ima oko četiri miliona stalnih stanovnika. Jedna od najvećih razlika između Arktika i Antarktika je stoga upravo u ljudskom prisustvu. Na ovom potonjem nikada nije postojala urođenička zajednica, niko ga čak nije ni video do 1820. godine, niko nije kročio na njega do dve godine kasnije, a do 1898. niko nije proveo na njemu celu godinu.
Arktik dolazi od grčke reči "arktikos" što znači "u blizini medveda, severno"; "arktos" je medved, a ne misli se na životinju nego na sazvežđe ili Velikog ili Malog Medveda. Antarktik dolazi od grčke složenice "antarktike" što znači "suprotno od Arktika, suprotno od severa". = izvor: Telegraf
* *
Hiperboreja je predstavljala zlatno doba polarne civilizacije i spiritualnosti; čovečanstvo nije nastalo od majmuna, već je postepeno deevoluiralo u trenutni oblik kako se fizički i spiritualno udaljavalo od svoje severne domovine.
Robert Šaro je prvi povezao Hiperborejce sa drevnom astronautskom rasom „veoma velikih belih ljudi“ koji su odabrali „najmanje toplo područje na Zemlji jer je posedovalo klimu približnu onoj koju su posedovali na svojoj planeti“.
Kao što je Platon pomenuo egipatsku legendu o potopljenom ostrvu Atlantida, tako je i grčki istoričar Herodot pomenuo egipatsku legendu o kontinentu Hiperboreja na dalekom severu.
Priča se da je, kada je led uništio ovu drevnu zemlju, narod Hiperboreje migrirao na jug.
Švedski autor, Olaf Rudbek je 1679. godine naveo da su Hiperborejci u stvari isto što i proto-Atlantiđani, rekavši da naseljavaju severni pol.
Prema grčkoj mitologiji, narod Hiperborejaca živeo je u zemlji „iza severnog vetra“.
Grci su smatrali da je Boreja, bog severnog vetra, živeo u Trakiji, čime je Hiperboreja označena kao region koji se nalazi daleko u smeru severno od Trakije.
Herodot je zabeležio da su tri izvora pomenula Hiperborejce, uključujući Hesioda i Homera.
Ova zemlja je opisana kao savršena, uz sunce koje sija 24 časa dnevno, što ukazuje na lokaciju u okviru arktičkog kruga. Kako navodi grčki pesnik Pindar:
„Muza nikad nije odsutna: čuju se lire i flaute dok devojke pevaju. Ni bolesti ni starosti u njihovoj svetoj krvi nema; daleko od rada i borbe oni žive“.
Zajedno sa Tuleom, Hiperboreja je bila jedna od nekoliko nepoznatih zemalja za Grke i Rimljane, u kojoj su, prema Pliniju, Pindaru i Herodotu, ali i Virgilu i Ciceronu, živeli ljudi od po hiljadu godina u potpunoj sreći.
Hekatej iz Abdere prikupio je sve priče o Hiperborejcima u 4. veku pre nove ere i objavio podužu studiju o njima koja je, nažalost, uništena, ali ju je zabeležio Diodor Sikulus:
„U regionima izvan zemlje Kelta u okeanu leži ostrvo poput Sicilije. Ovo ostrvo, navodi se, nalazi se na severu i naseljavaju ga Hiperborejci koji se tako nazivaju jer im se domovina nalazi prilično daleko od tačke gde severni vetar (Boreja) duva; ostrvo je i plodno i produktivno za sve useve i poseduje umerenu klimu“.
Hekatej iz Abdere je takođe napisao da su Hiperborejci posedovali „kružni hram“ na svom ostrvu, a neki učenjaci su pokušali da dokažu da je to u stvari Stounhendž.
Ptolomej i Markijan iz Heraklije rekli su da se Hiperboreja nalazi u Severnom moru koje su oni nazvali „Hiperborejski okean“.
Takođe, sunce je izlazilo i zalazilo samo jednom godišnje u Hiperboreji, što ukazuje na to da se ona nalazila u arktičkom krugu ili u arktičkim polarnim regionima.
Stari Heleni su smatrali da je jedan od dvanaest olimpskih bogova, Apolon, bio veoma poštovan među Hiperborejcima. Čak je i provodio zime sa njima.
Drevni grčki pisac Teopomp je u svom delu Filipika rekao da je Hiperboreju planirala da osvoji velika rasa vojnika sa drugog ostrva (neki navode Atlantidu).
Priča se da je plan napušten jer su vojnici shvatili da su Hiperborejci nadmoćniji i da su najblagoslovljeniji od svih ljudi. Ovu neobičnu priču, koju mnogi smatraju mitom, zabeležio je Elijan (Varia Historia).
Grčka legenda tvrdi da su Boreade, potomci Boreje i snežne nimfe Hione, osnovale prvu teokratsku monarhiju na Hiperboreji. Ova legenda je pronađena u zapisima Elijana:
„Ovaj Bog (Apolon) za sveštenike ima sinove Boreje i Hione visoke oko 3 metra“.
Za Boreade se zato smatralo da su to bili džinovski kraljevi visoki oko 3 metra, koji su vladali Hiperborejom.
Elijus Herodijanus je u 3. veku napisao da su mitski Arimaspi izgledali fizički kao Hiperborejci (De Prosodia Catholica, 1. 114), a Stefan Vizantijski je u 6. veku napisao isto to (Ethnica, 118. 16). Drevni pesnik Kalimah je naveo da su Arimaspi imali lepu kosu.
Kada im je predstavljena klasična grčko-romanska kultura Mediterana, severni Evropljani (Skandinavci), poistovetili su se sa Hiperborejcima.
„Bog dima – Putovanje u šupljinu Zemlje“, predstavlja priču u kojoj jedan Norvežanin, Olaf Jansen i njegov otac odlaze na put čamcem u unutrašnjost Zemlje, preko glečera u severnom polarnom regionu.
Olaf Jansen je rođen 1811. godine i imao je 19 godina kada je krenuo na to sudbonosno putovanje sa svojim ocem negde između aprila i juna 1829. godine. Kada su došli do zemlje Franca Jožefa, ovo dvoje su odlučili da nastave još dalje kako bi pronašli zemlju „Odabranih“.
Nakon što su izbegli opasnu oluju i ledene bregove, plovili su mirno još jedanaest dana, krećući se sve vreme u pravcu severa.
Par dana kasnije došli su do obala moćne reke koja ih je deset dana nosila u unutrašnjost kopna, gde su stigli oko 1. septembra. Iskrcali su se na peskovitu plažu gde ih je pozdravilo šest džinovskih ljudi.
Prema rečima Olafovog oca, ljudi su imali divne, ogromne kuće, ukrašene zlatom, koje je tamo bilo uobičajen metal. Glavno zanimanje je bila poljoprivreda, posedovali su vinograde i uzgajali žitarice.
Povrće i voće bilo je sočno, ogromno i neverovatno ukusno. Drveća, šume i životinje su takođe bili ogromni, a vazduh je bio osnažujuć.
Džon G. Benet napisao je rad na temu „Hiperborejsko poreklo indoevropske kulture“ u kojem je naveo da se domovina Indoevropljana nalazila daleko na severu.
Ovu ideju je pre njega dao Bal Gangadar Tilak u svom delu „Arktički dom Veda“ (1903. godine), ali i austrougarski etnolog Karl Penka (Poreklo Arijevaca, 1883.).
H.P. Blavacki, Rene Ginjon i Julije Evola su takođe verovali da čovečanstvo vodi poreklo od Hiperborejaca.
Hiperboreja je predstavljala zlatno doba polarne civilizacije i spiritualnosti; čovečanstvo nije nastalo od majmuna, već je postepeno deevoluiralo u trenutni oblik kako se fizički i spiritualno udaljavalo od svoje severne domovine.
Robert Šaro je prvi povezao Hiperborejce sa drevnom astronautskom rasom „veoma velikih belih ljudi“ koji su odabrali „najmanje toplo područje na Zemlji jer je posedovalo klimu približnu onoj koju su posedovali na svojoj planeti“.
Platon: „Sećate se samo jednog potopa, mada ih je bilo mnogo… Vi i vaši građani potomci ste preživelih, ali ne znate ništa o tome jer prethodne generacije nisu ostavile pisane tragove“.
„Promena u izlaženju i postavljanju Sunca i drugih nebeskih tela, kako su nekada zalazili tamo gde sada izlaze i kako su nekada izlazili tamo gde sada zalaze…“
„Od svih promena koje se odvijaju na nebu, ovaj preokret je najveći i najkompletniji… U to vreme došlo je do velikog uništenja životinja, a samo mali broj ljudi je preživeo“ – Platon (Kritija, 360. godina pre nove ere). -= izvor: Webtribune.rs
Нема коментара:
Постави коментар