НИКО И НИШТА?

 

Da, ja sam niko (Yes I am a none)

Написала је на свом јутубе каналу сасвим непозната ми жена са лицем препланулим на коме је време исписало неизбрисиве трагове. Шаманка неког племена, о којем појма немам? Уз мој невешти коментар (похвалу), себе је омаловажила...

Птице су јој прилазиле на некој обали на такву близину (врапци, голубови), на какву вероватно мало коме прилазе. И монасима,  и шаманима...

И она је са њима причала на немачком...Чудна душа...

Госпођа Нико! (31. јул 2024.)

 

*  *

 

FALA TI BOŽE PREŽIVESMO, PRIČA BAKE MUČENICE KOJA ĆE VAM PROMENITI ŽIVOT...

  Из коментара уз овај видео

@radivojkabogdanovic4631

пре 1 године

CUVAJTE DECU AL NIKAO NE OSTANITE NA JEDNO DETE. JER NIJE SIGURNO DA CE.VAM POMOCI KADA OSTARITE I OBOLITE MADA VI ULOZILI TOLKO TRUDA.DA VASE DETE IMA LEPO DETINJSTVO DA ZAVRSI SKOLU DA IMA DOBAR POSAO. CERKA CE SLUSATI STA NJEN MUZ KAZE GODINAMA NECE POSETITI SVOJU MAJKU. NITI JOJ POMOCI NEGO BEZI NE ZELI DA JE VIDI TO JE PRAVA ISTINA.

ДУЧЕ. АПСУРД.ASSURDITA / Белатукадруз.

... Када сам први пут читао ову Црњанскову књигу (средином осамдесетих минулог века, у Београду), некако сам прелетео преко наведеног одломка – описа Дучеа, и поглавља о коме је реч), не сматрајући га досадним, већ мислећи (или боље рећи осећајући) да припада прошлости, и годинама кад још није сасвим почео Други светски рат, нити нападнута Краљевина Југославија. Да ћу поново читати ову књигу у јужној Шведској, после четрдесетак година, нисам ни сањао! био сам одушевљен Црњансковим прототипом диктатора, вође. Не знам сажетији ибољи опис.

        ... Цео Рим је, искићен, као плакатима, портретима Дучеа.

      Његова глава гледа са свих зграда, са свих зидова, са свих ћошкова, виси изнад свих врата, трчи на свим саобраћајним средствима, учествује и у ручку, по ресторанима, и при кафи у баровима.

   Рим је опкољен Мусолинијевим портретима, као кинеским зидом.

    Он је све предвидео, он је све припремио,замислио, удесио, уредио,он све зна,он има увек право. Он се пита, њега питају, он све решава.  Четрдесет милиона Талијана не мора више да мисли. Он мисли. Четрдесет милиона Талијана очекује да чује само једног човека. Четрдесет милиона Талијана зависи само од једног мозга, једног носа, једних уста, и два ока. Дуче, под шлемом посматра Рим са својим крупним, тамним очима, са напућеним уснама, и са свих железничких станица.. А лик му је тврд, израз лица страшан (faccia feroce).

   Цело Полуострво апенинско – цела Италија – уоквирена је сад у оквир тог лица. Цео Дуче, који има и ноге, који и хода, који и руча, уоквирен је сад, у оквир тог лица. Он је одговоран за све. Саобраћај, и индустрија, киша, и жетва, планови рата, лретање армија, све сад излази из тог лица. Зар је то могуће? Могуће је, јер он све зна,јер је све његова заслуга, јер је непогрешив. Увек има право. Ha sempre ragione.

   Само мој брица каже, да је та мисао апсурдна. Да је то немогуће. Апсурд.Assurdita. То ми каже тихо, у уво, кад ме шиша…. Милош Црњански КОД ХИПЕРБОРЕЈАЦА I ,. поглавље Тело је њено у сасвим другој земљи, Београд, 1966, стр. 315. ...........*

     ________________

          * Овај чланак је био знатно дужи, али је омашком  обрисан. Сачуван је само почетак тога чланка - довољно и толико! Захваљујући исечку, који се препоручује преко "Спектра". Црњански је одлично радио свој посао, аташеа за штампу. Одлази у то време до Трста , и уверава се "да на једном  малом делу талијанских граница није све ружичасто, ни на облацима... (...) Полиција Италије забрањује  улаз југословенских новина у Италију. Полиција их у Трсту вади из возова. Пакете новина баца..." Итд. Талијански брица Црњансков више зна о апсурдностима  него они од којих би се то очекивало. ... итд. То није Црњансков занатлијски "штос" да вођу демаскира,  уз помоћ посебних диоптрија и маказа једног талијанског брице, - то је нешто неизбежно у таквим смутним временима. Народ је присебнији и разумнији и од Дучеа и наших дипломата, конзула и амбасадора...итд. итд. Црњански је врстан и као новинар, публициста, обавештен човек...

Црњански, из једног другог, неочекиваног, угла / Белатукадруз

* * *
Одлазећи кући ја онда размишљам, и даље, о тој жудњи, да се некуд оде, и оданде где смо најсретнији. Увек сам имао ту жељу да нестанем у даљини. Да отпутујем, да напустим, да оставим. Не ваља то – кажем самом себи.
А што да не ваља? - јавља се неки глас у мени. Могао бих и у Данској, и у Шведској, и у Норвешкој, да живим. Па и на Исланду. Свуд има добрих људи.
Један други глас у мени, на то, довикује ми, да се варам. И, да среће нема ван оног места, где смо провели детињство и где смо се родили.
Ето, ја сад живим у Риму, а нисам, у ствари, у њему присутан. Налазио сам се данас на једном конгресу фризера у Олборгу, у Данској. Учествовао сам чак и у дељењу награда….“ Итд. 

Можемо прочитати на 23. страници књиге Милоша Црњанског КОД ХИПЕРБОРЕЈАЦА I, 1966. Ова књига је одштампана годину дана уочи повратка* Црњанског у Београд, 1965.

Четири године раније, Андрић је добио Нобелову награду (1961).

Када је, у ствари, Црњански, de facto, ту књигу писао? Занимљиво да ми је та мисао, први пут пала на ум, док сам је, други или трећи пут читао (после много година, уочи пута на Северни пол, тј. негде у Шведској, почетком новембра 2017. , недавно). Никада, ову Црњанскову књигу, ни ону другу са истим насловом, нисам читао, ни као есеј роман, ни као неку врсту путописа. Био је то хибрид, из пишчеве радионице. И то у тренутку када сам прочитао следеће Црњанскове редове, о људима које је заволео тамо на Северу, у своје време, који га се, угред буди речено „ништа не тичу“:

“ Заволео сам, на пример, библиотекара у Нобеловој академији, који се интересовао за Србију. Био је то чудан, млади човек. Кад се повела реч о женама, рекао ми је да не ваља што се за њима, по Шведској трчи. Вели, жене су као трамваји. Оне пролазе, као трамвај. Кад једна прође, друга се већ појављује, треба само мало причекати...“ (стр. 25) 

Нешто ми је слично, много, много година пре тога, рекао, узгред, мој пријатељ из завичаја М. С., који је пре пар година завршио свој апсурдни живот под околностима које нису за причу, бог да му душу прости.

Црњански се вратио у Југославију,  у седамдесет и другој години, „мечки на рупу“*. 

Црњански је – пишући обе свеске књиге КОД ХИПЕРБОРЕЈАЦА, тамо, у Риму или на другим местима – сањао о Хиперборејцима, не о оним митским, напротив. Скандинавија је била његова „опсесија“, али признаје (стр. 17, прве свеске), како је о њој „писао површно“.

Наводи разлоге због којих се враћао у мислима све чешће Скандинавији (болест, приближавање старости), и записује како се враћа „у Скандинавију и остаје у њој дуго и, кад бих могао, никад се више из тих хладних крајева не бих вратио...“ Пита се, већ на следећој страници, „откуд та страшна лакомисленост, којом се, у младости, одлази у страну земљу? Је ли то зато, што нам се чини да је живот дуг и да има времена да се вратимо?“

И брзо додаје неку врсту закључка да је „човек похлепан, на путу, у младости.Све би да види…" итд. Опште место, после кога следи: „Док је човек млад, кад путује, жељан је и неких интересантних доживљаја. Па и романа. А кад се почне старити, види се, да и нема у животу другог романа, - и ту одједном проговори велики писац, - сем тог, јединог, како се остари.

Читав низ аутопортрета Рембрантових само је тај роман, на лицу једног човека, - како се стари. Али тај роман није ни потребно написати, сваки га доживи и сазна, сваки.

Ако смрт збиља толико појачава перцепцију мозга, на самрти, да цео свој живот видимо, за неколико тренутака, како, још једном, пролази, онда то значи да је крај живота само једна халуцинација о прошлости, без икаквог смисла. Зато ја сад овде, у Риму, на Пинчу, мислим толико о поларним крајевима, које сам посетио, пре три године...“

Неколико страница касније (33) Црњански записује: 

„ И међу фонтанама у Риму, сваки зна да је једна „његова“. Римска сиротиња је у стању да препозна воду своје фонтане затвореним очима. А што се тиче дрвећа, ја сам имао у Риму једну, „своју“, пинију, коју сам могао да видим и са својих прозора. Она стоји у врту, на Пинчу, тачно изнад попрсја Шатобријана. Нисам ја њу волео са тога разлога, него зато, што је и лети, и зими, тако зелена, да се издалека чини црна. Скоро сваке недеље, узимам улазницу за тај парк и идем да седим тамо, после „Бабингтона“, пре одласка на посао. Зазвоним на капију, пусте ме унутра, а та пинија ме чека и, под њом, моји рукописи из Скандинавије, које преписујем у књигу. Ту, на клупи, седим, мирно, као да сам пред старом командом места, у Тронјему.
Кад се почне старити, једино мисао људска почиње да се чини узвишена. Размишљања постају важнија и од личног успеха, и од личне својине.
Укратко: пре него што одем из Рима, желео бих да сазнам шта је права срећа људска и зашто је тако кратка. У сваком случају, знам већ да стварност није нимало једноставна. Она долази и испред, и иза сна.“

Стварност је огромна, огромнија и од снова, кошмара и куполе неба, које ми се причињава кад склопим очи ноћу, овде, на југу Шведске. Оно што видим одмах то је огромно црно стабло, вероватно храстово, на провидној тамноплавој куполи ноћног неба. Не знам зашто, та слика ми дуго стоји пред заклопљеним очним капцима? Нисам мислио, опет, о оним џиновским храстовима око језера у Транему, кад смо ишли да обиђемо тзв. Камене куће. Са грана тамошњих џиновских храстова још није било опало лишће. Понекад, кад сам веома уморан али не могу да заспим, кад чврсто склопим очне капке, појави се слика неких планина, непознатих и пустих, виђених, као из авиона, и налик на карикатуру  покорице човечијег мозга. Присетим се када је, давно (три године пред Црњансков крај,1974) професор М. Бандић довео Црњанског на Филолошки факултет, да у  једној од великих слушаоница, испуњеној дупке, одговара на питања студената књижевности. Црњански је одговорио само на неколико питања, и после тога га је покојни М. Бандић одвео у своју професорску канцеларију на кафу….

Лично сам био веома разочаран тим сусретом. Али временом сам разумео зашто није писац одговорио на низ провокативних питања. Откуд знам да је било и таквих питања? У суштини, ја сам саставио та питања, јер ме је замолио проф. Бандић да то учиним. Можда сам их негде и сачувао у својим папирима, мислим да их је било стотинак. Пошто нисам био члан партије, већ припадник неомиљене касте усамљеника, нисам могао знати да су, пре тога, а поводом организовања сусрета Милоша Црњанског, држани партијски састанци на Филолошком. То  сазнајем, много година касније, сасвим случајно, читајући у „Књижевним новинама“ забелешку, о томе проф. Филолошког факултета, Васе Милинчевића. Дакле, тако. Некако се наместило, да тих месеци, сазнам да је, проф. Бандић, замолио још неке од студената да саставе питања за Црњанског. Да ли је и та питања, наших колега студената, чланова партије, професор Бандић предао писцу Црњанском, уочи тог сусрета? Или пре? Зашто је све то важно сада? Уопште није. Да ли су нас наши професори манипулисали, нама – студентима, и зашто су држали тај, или те, партијске, састанке, око доласка Црњанског на Филолошки факултет у Београду, кад је реч о писцу који је био прихваћен као велики, и део обавезне лектире? Да сам знао тада, када сам имао  24 године за све то, наравно, не бих ни дошао на тај сусрет студената са Црњанским, нити бих се мучио око састављања питања.

У тој сали тада, 1974. године, било је пуно писаца, који су или студирали на Филолошком факултету, или га већ завршили (да не набрајам поименце), - како то да професор Бандић није позвао у своју канцеларију барем неколико млађих колега да  лично упознају Црњанског, то је била јединствена и права прилика за сусрет будућих српских песника са једним од највећих српских писаца? Чега се бојао проф. Бандић? То јест, да ли је уопште о томе и размишљао?

    Можда одговоре на ова, и још нека друга, непостављена питања, може да понуди књига о Црњанском,  Радована Поповића?**  Донекле...

________

ДВА ОДЛОМКА РАДОВАНА ПОПОВИЋА

     *   

Sredinom juna 1965. godine Draganu Aćimoviću, u Južnu Afriku, piše:

……….. Ambasador koji se menja, pozvao me je u goste, lično.

Proći ću, dakle, ulicama po kojima sam pre 30 godina hodao. Što se tiče literature, Tasa (Mladenović) mi je poslao svoju najnoviju zbirku pesama (izdanje “Prosvete”).
U zbirci ima jednu pesmu, a tri dela, koja je, po mom mišljenju najzad velika poezija. Svi oni pate od proliva pisanja stihova.
Eliotovci pišu kao stalno knjigovodstvo. Prevode vaših stihova pripremiću i poslaću vam pre polaska. PEN ide korporativno.
U ovdašnjem centru, možda će vas to interesovati, dali smo direktivu da novi internacionalni prezident bude Artur Miler, a Francuzi traže jednog Gvatemalca, koji sad živi u Parizu.
Golizam. Južna Afrika će imati teške dane na tom kongresu. Kongres će voditi Slovenci. Svi su čak i emigranti, pozvani. Tabori je već bio u N. (ovom) Sadu, pa je i u Peštu išao!
Milo Dor piše u Nemačkoj nipodaštavajući o literaturi u Beogradu, izuzev Krležu i Andrića, a redovan je saradnik u zagrebačkom Forumu.
On je persona grata Nemaca definitivno. Lansira jednu beogradsku mlađu grupu.
“Prosveta” je kao što znate potpisala sa mnom ugovor i sabrana dela sam očekivao da počnu. Videli ste, valjda, u “Politici” oglas.
Mesto mene rešili su, i ove godine, Andrića, na veliko. Nećete verovati, ali me to ni malo nije sneveselilo.


…...
**  ...Dolasku Miloša Crnjanskog u zemlju prethodila je depeša Jovana Veselinova, šefa srpske komunističke partije, bliskog saradnika Josipa Broza, upućena ambasadoru Srđi Prici, preko Ministarstva spoljnih poslova, dakle – Koče Popovića:

“Garantujemo trosoban stan. Do useljenja obezbeđujemo o našem trošku apartman u hotelu ’Ekscelzioru’ Beogradu”.

Po dolasku u Beograd, Veselinov je priredio, kažu savremenici, i večeru za Crnjanskog, u svome domu, na kojoj su bili Vukica i Srđa Prica, i Olga i Tanasije Mladenović.

Crnjanski, po dolasku u Beograd, s oduševljenjem govori o svome gradu:

“… Ovo je Amerika…”

U hotelu ga nerviraju brave na vratima: u Londonu su, na primer, sve brave nalevo, a ovde sve nadesno… Ili, jedan čovek u restoranu sedi preko puta i stalno ga gleda – bio je to jedan od gostiju koji je prepoznao čuvenog pisca i radoznalo ga je posmatrao.

Polako se, međutim, privikavao na Beograđane i Beograd. Sve je manje zazirao od ljudi iz neposredne okoline. Posle dvadesetak dana, iz Londona je stigla i supruga Vida.

Na putu se dogodila nevolja – jedan kofer sa rukopisima i ličnom prepiskom Miloša Crnjanskog se izgubio.

Jedna od prvih poseta bila je redakciji “Književnih novina”, gde je sa glavnim urednikom Tanasijem Mladenovićem i članovima redakcije vodio razgovor. Interesuje se u Narodnom pozorištu – šta je sa njegovom dramom “Tesla”, koju im je davno posao.

= видети извор: више >>>>>>>>>>

Ivo Andrić - Mrka ljepota/cijeli film

CITATI I KOMENTARI / Belatukadruz

(1)

Koliko današnji ljudi - 
znaju o Hiperborejcima?

...Rimski pesnici, latinski klasici, svakako su nam, Slovenima, tudji?

Zašto bi nam bili tudji? Ljudi su svud ljudi. Eto, ja, koji živim u Rimu, ja nisam mislima, ovde, nego čak na dalekom Severu. Još dalje, negde, u polarnim krajevima. U Hiperboreji. Pripremam o tom knjigu, ali i Vergilija čitam, baš zato. Pitao sam se: da li je Vergilije znao Arktik?Da li je znao za polarne krajeve, za ledena mora?

Domaćin onda kaže, da Rimljani nisu mogli znati više od Crnoga mora i obala Crnog mora. Ja tvrdim da su znali dalje. Vergilije, na primer, laska caru Avgustu, da će, kad umre, sedeti medju bogovima. Pretvoriće se u boga okeana i pokoriće mu se čak u Tule. A Tule je, u ono vreme, označavalo, Fererska ostrva, ili Island, ili Grenland. Thule, piše, za Island, i na jednoj geografskoj karti koju imam. Iz godine 1581. Špicbergen još nije na toj karti. Na njegovom mestu piše: Ledeno more. Vergilije je, znao, da je tamo kraj sveta. Hiperboreja. (….)

U svakom slučaju, pišući o Avgustu – meceni Vergilija - Svetonije, izričito, kaže: da su mu Skiti slali ambasadore.

Pomislio sam, da su priče o Arktiku, o večnom ledu, o zavejanom Severu, u večnom snegu, morale biti poznate, u tom krugu literata i filosofa, koje je Avgust – a posle njega i Tiberije – bio zavoleo. (….)

Stariji oficir ponovo izražava sumnju.

I on smatra, da je ceo antički svet bio, samo oko Sredozemnog mora.

Ne veruje da je Vergilije mogao išta čuti, o Slovenima.

Još manje o Severnom polu.

Ja onda tvrdim, da sam našao, u prvoj knjizi Vergilijevih „Georgika“, jasan dokaz, da je pesnik, znao, da se nebesa dele na dve sfere, od kojih za jednu kaže, izričito, da je to mračna zona sveta, koja se nalazi u večnom ledu.

Kaže, latinski: glacie concretae!

Za nebo kaže, da se uzdiže prema Skitiji, a spušta se prema Libiji!Severni pol je, kaže, iznad naših glava!

(….)

Sve je u vezi, kažem, i Skitija Slovena i pesnici Rima!

Oficir se na to smeje i kaže da nisam jasan, u tom, ko su Hiperborejci?

Ja kažem da priznajem, da je to teško reći. (….)

Za Grke, Hiperborejci behu neka čudnovata, ali ljudska bića, koja žive u nekoj vanrednoj zemlji, iza Arktičkog leda.

Pod večnim Suncem!

U večnoj radosti!

U večnoj sreći!

Kći predsednika vlade, iz one male balkanske zemlje, kaže, na to, da su to razne reči, ludorije, snovi, gluposti, uobraženja!

Da toga nema!

Ni onaj mladji, manji, oficir, ne veruje da je Vergilije mogao nešto znati, o Hiperborejcima, to jest polarnim predelima. Hteo je prosto da laska Avgustu i da ga očara tim frazama.

Ja onda kažem, da pesnik, izričito, kaže, da postoji ta veza medju narodima i zemljama. Dok u Italiji sviće zora – kaže pesnik – tamo počinje da sja, večernjača! Vetar nam, kaže, donosi oluj, iz Skitije!

Oluj skitski, kaže, izričito! Suhe oblake, iz kojih nema kiše. Sve nam, kaže Vergilije, dolazi iz tih severnih, zemalja, Hiperborejaca!…

Miloš Crnjanski: KOD HIPERBOREJACA I, Sabrana dela Miloša Crnjanskog, knj. Sedma, Beograd, 1966, str. 162-165

  Možda onoliko koliko je znao Vergilije? Možda, čak, ni toliko?

Pre skoro osamdeset godina - Crnjanski je, ne krije, opsednut Hiperborejom i Hiperborejcima. Znao je i pokazao da ljudi njegovog vremena -  pa i taj krug ljudi sa kojim komunicira pred Drugi svetski rat u Rimu -  ne zna ni koliko Vergilije o Hiperborejcima. 

Koliko drugi srpski putopisci znaju o Severnjacima?

Koliko naš svet, uopšte,  zna o Arktiku?* Antarktiku?*

Zar nije čudno da su prvo otkriveni Severna i Južna Amerika, Australija, pa potom Severni i Južni pol?

Da li Hiperboreja i Hiperborejci spadaju u - kako to kaže jedna od epzodnih junakinja Crnjanskove knjige - sferu ludorija, snova, gluposti, uobraženja?**

Kakvi su odgovori na ova pitanja? Da li su dati? I ko ih je dao?

______________________

* 

Najočiglednija razlika koja se vidi na prvi pogled je u tome što jeArktik more okruženo kopnom, a Antarktik kopno okruženo morem. Drugim rečima, Arktik je regija, polarni krug, dok je Antarktik kontinent. Arktik je na Severnom polu, Antarktik na Južnom; prvi je na 700 km od najbližeg kopna, drugi na 1.300 km; prvi je na dva metra nadmorske visine, drugi na 2.835 metara; prvi 21. juna obeležava sredinu leta a dan mu traje 24 časa, drugi istog dana obeležava sredinu zime a noć mu traje 24 časa; prvi 21. decembra obeležava sredinu zime a noć mu traje 24 časa, drugi 21. decembra obeležava sredinu leta a dan mu traje 24 časa.
Na prvom ne postoji stub koji obeležava pol jer bi odlelujao posle nekoliko sat

Око магазин: Милош Црњански - Бог и ђаво српске речи

„Само је Црњански од свих нас рођени писац", говорио је чак и вечити ривал Иво Андрић, док је сам Милош Црњански тврдио да су токови његовог живота омели токове његове литературе. Био је новинар, дипломата, преводилац, професор, спортиста, полемичар, парничар, у изгнанству чак и обућар, курир, конобар. Упоредо са свим тим, или боље речено - изнад свега - писац! Милош Црњански је један од ретких писаца чији се живот прелама у његовим делима. Зашто је писац, по многима, највећег српског романа четврт века провео и изгнанству? Да ли је заиста био једини емигрант пред којим су комунисти "капитулирали"? Ко му је помогао да се врати у СФРЈ? Да ли је и у старости плаћао цену младалачких идеала? Је ли био само антикомуниста или и националиста? Зашто му није опроштен сусрет с Хитлером? У каквим су односима били Црњански и Иво Андрић и да ли су га Андрићеви ставови зауставили на путу ка Српској академији наука и уметности? О животним и литерарним сеобама писца у емисији Око магазин говoре Драшко Реџеп, књижевни критичар и пријатељ Милоша Црњанског, Никола Бертолино, преводилац и приређивач неколико издања књига Црњанског, Слободан Владушић, доцент на Филозофском факултету у Новом Саду и Драган Јовановић, глумац. Аутор емисије Драгана Игњић, уредник Горислав Папић.

Емануел Сведенборг (001)

Волтер је рекао да је најнеобичнија личност тог доба био шведски краљ Карло Дванаести, а Борхес је додао да је та најнеобичнија личност био Карлов савременик и сународник Сведенборг

Вероватно најзначајнији међу тим одбаченим, у ширем смислу заборављеним, јесте Емануел Сведенборг. Рођен је у Стокхолму 1688. а умро је у Лондону 1772. године. За оно време један заиста дуг живот, један невероватан живот.

Волтер је рекао да је најнеобичнија личност тог доба био шведски краљ Карло Дванаести, а Борхес је додао да је та најнеобичнија личност био Карлов савременик и сународник Сведенборг. Занимљиво је да је Сведенборгов живот подељен у три периода, од којих је сваки трајао тачно по 28 година. Као син лутеранског бискупа, васпитан је у том духу у који није баш веровао. Иако свештеник, њега у том првом периоду занима пре свега наука. После његове смрти откривено је да је за живота скицирао (слично Леонарду да Винчију) оно што данас зовемо подморницом (готово идентично решење имао је и Френсис Бекон), а такође је, иако свестан да то у његовом времену није могуће, инжењерски пројектовао могућност „пловљења ваздухом". Ипак, као научник, највише се бавио минералогијом, али га је занимала и анатомија и „место где тело комуницира са душомˮ!?

Као научник оног времена, објавио је педесет наслова посвећених математици и астрономији. Но највећи успех и славу стекао је као инжењер Карла Дванаестог ‒ фантастичним техничким подухватом омогућио је пребацивање флоте шведског краља копненим путем, и то у дужини од преко 30 километара (!?), што је било пресудно за краљеву победу.

У трећем периоду живота (треба поновити, нових 28 година) одлази у Лондон. Тај човек, научник, рационалан и методичан (Емерсон: вероватно да ниједан човек није водио реалнији и практичнији живот), почиње у Лондону да учи тесарски занат, као и занат грађења музичких инструмената!? И тада се догађа онај једини моменат у његовом животу који би се могао сместити у простор „мистичногˮ. Један непознат човек пратио је Сведенборга на улици, да би затим закуцао на његова врата. Представио се као Исус и рекао му да црква пропада и да од њега, Сведенборга, тражи да је обнови, стварајући трећу, јерусалимску цркву.

И не само то, већ му Исус обећава да ће га повести да посети други свет, „свет душа са својим безбројним пакловима и рајевима". И ту престају свака помисао на мистично, фаталистичке визије, заноси јуродивих.

Следи Сведенборгово дело, педантно, методично (научно), испуњено ауторитетом човека који нам преноси виђено! Следеће две године учи хебрејски јер је, слично кабалистима, избегавао преводе као сигурне изворе погрешног разумевања. И креће да пише своје свеске, које готово да нико није читао, сем најзначајнијих умова његовог доба. На самом почетку Сведенборг цитира Св. Августина, који у делу „О божјој државиˮ каже да је без сумње чулно уживање у рају било много снажније (племенитије) него овде у стварном свету после изгона. Сведенборг конкретизује и даље, па каже да су телесна уживања у рајевима и пакловима (!?) другог света, оног после смрти, много интензивнија.

И онда, сведочи виђено: после смрти човек извесно време (можда дан, неколико месеци, или чак неколико година) комуницира са анђелима и демонима. Једноставно, стиче утисак, искуство, и тада се у складу са својом

природом одлучује (сам доноси одлуку) да ли ће бити са анђелима (рај) или са демонима (пакао), и то је његов избор!

У односу на званичну црквену догму, Сведенборг нам сведочи о вољи Божјој да нам поклони слободу избора, ослободи страшне осуде на рај или пакао, те ортодоксне доктрине која слободу суспендује после смрти, и коју Сведенборг задржава и после престанка живота. Тај човек је видео (Исус му је показао, зашто би то било немогуће, тим пре што се сама вера, не само хришћанска и заснива на чуду) много више. И то нам у својим свескама педантно износи. 

       Препоручено.Преузето – видети више РТС 

из коментара уз овај прилог

(четвртак, 26. окт 2017, 19:15)
Zoran [нерегистровани]  Nebo i pakao

Pohvale za afirmativni tekst. - Svedenborg je napominjao da njegovo delo nije njegova zasluga i da sve dobro što čovek,dobar duh ili anđeo ućini potiče od Gospoda. Otkrio je ljudima ono što mu je dato da otkrije:Reč Božija u sebi sadrži materijalno značenje,duhovni smisao i nebeski smisao.
Jedna od njegovih tvrdnji je da čovek koji živi u zlu i obmani ne može da pozna dobro i istinu dok onaj koji živi u dobru i istini odmah prepoznaje zlo i laž.
Na internetu su sva njegova dela sa slobodnim preuzimanjem.Tako ih je on i zaveštao:da budu potpuno besplatna i svima dostupna.Na Srpski je prevedeno 25 knjiga (oko 9000 strana).Ko traži naći će,ko kuca otvoriće mu se.

О глечеру који се отелио / Белатукадруз

Неколико цитата из прве књиге КОД ХИПЕРБОРЕЈАЦА

Милоша Црњанског или о ГЛЕЧЕРУ КОЈИ СЕ ОТЕЛИО

...Та грмљавина је у том поларном пределу стална, ритмична, вечна.

Огромне стене зеленог леда сурвавају се у море, а кад се сруше, море се диже у форми огромних фонтана и расипа се.

Ту појаву величанствене природе, међутим, људи, на Шпицбергену, зову фразом, која ми се чини карактеристична за човека. Кад се глечер, тако одлама, на Шпицбергену се каже: глечер се отелио…

...Неаполитанка ми каже да њу политика уопште не занима.

Него да јој причам, оно, што сам био почео првог вечера, о птицама.(…)

Ја јој онда причам како, кад је ведар дан на Шпицбергену, небо има плаветнило, које кажу још има само, ноћу, Сахара. Како пред вече трепери цео спектар боја, свих боја, од пепељастог сивог, којег има на сликама сликара који се звао Веласкез. Кад се вратио у Шпанију, из Рима.

Ваздух у ком птице тамо лете, таквих дана, неизмерно је чист, а поред тог свиленог, шпанског пепела, у бојама леда се јавља и ружичасто, које има боју најнежнијих пупољака.

Око онда види тамо неизмерно далеко…

...Годинама сам био жељан, да у те поларне пределе отпутујем, па сам сад, задивљен, осећао, да сам најзад тамо. У тај бескрајни мир планина, на којима нема ничег, сем леда и светлости. Ибзен је, кажем, написао Бранд у Италији,

али, као да је у те поларне крајеве гледао…

...Додаје, смејући се, да јој је принц, чији је хотел, синоћ, дуго, пребацивао, што толико седи, са мном, увече, у разговору. Заменила је, каже,обожаваоца, који је искрен, за једну енциклопедију.

Енциклопедија, каже, то сам ја… (стр. 83.,84.,86.,87., Сабрана дела, књига 7, Београд, 1966)

 Киша пада већ неколико дана. Поточићи теку низ асвалт са истока на запад. Као да се спрема увод у потоп. Видео сам јуче кроз брезову шуму неописиви пурпур који се назире између бреза, кренуо бих насумце према истоку, према том пурпуру, стенама, граниту и брезама, можда бих после десетак минута стигао до неког језера и баре. Али, много је било влаге, и нисам имао чизме...

Јуче сам видео и друге ствари, успут, једно језеро у близини стана мојих домаћина - лепше је видети га у пролеће и лети. У близини су камаре посечених младих борова и бреза, "шумски берберин" пореклом из Канаде, чекао је возача до следеће прилике "бријања" шведских шума. Свашта су желели да ми покажу (моји домаћини), и прича о томе шта сам видео јуче поподне, или увече, могла би да потраје. На једној реци (Атран) боје стена, боје коре дрвећа, видео сам хидроцентрале и извесну промишљеност и успут и низ пашњака, зелену као јед траву и по десетак и више крава, које или пасу или леже, или пију свежу воду из потока који протиче кроз посед. О свему се водило рачуна. И кад се осигуравала обала река, и кад се планирала изградња урбаних целина. 

"СЕРАФИТА" - Потрага за савршенством

Потрага за савршенством. - Оно што нас привлачи Серафити, је неопходност одабира другог пута, за који се човечанство,
са својим слепилима, није определило. Више од мистичне или полујеретичке потке, засноване на
Сведенборговом учењу, привлачи Балзаково уверење да је планета земља, са њеним социјалним
и духовним концептом, једна врста кажњеничке колоније где, као и у свакој другој криминалној,
отпађеној од Бога, казнионици, владају најјачи гангови, док најбољи представници људског рода
таворе у усамљености, принуђени, али и опредељени, да изаберу смрт, као једину излазницу из
тог казамата. Они су непријатељи, они су изопштеници, прихватају виши избор онако како
Сократ прихвата кукуту.
Први пут Серафиту у овом роману срећемо како гледа доњи свет са највише његове узвисине,
стрмине ка којој се скоро немогуће пробити. Та узвисина је и физичка и духовна, тамо се налази
чудесни цвет, расковник који није за свачију руку. Узверати се на планину значи отићи у потрагу
за савршенством. То савршенство је Божији, а не човеков домен, и Балзак нам у Серафитусу-
Серафити представља једно човеколико биће које је избегло удес наше полне ограничености,
превазилазећи је онако како то чине савршена, бесполна митолошка бића - анђели. И само име
Серафита говори о анђеоском подобију и духовној лепоти која привлачи к себи оба пола. Свак у
њему, или њој, види оно што му треба да би допунио своју љубав и дао јој садржај. Серафитус-
Серафита има способност осмишљавања простора, времена, односа међу бићима, али,
истовремено и укидања због њихове недовољности - пристајање на њих значи и укаљаност, грех
већи од свих грехова - занемарење сопствених духовних задатака, не једино у самопостварењу,
већ и у остварености сједињења светова који лебде изнад бездана пролазности. Не може се
тражити она, већ Бог који ју је, у њеном тражењу, прихватио. Земаљска немогућност је битан
предуслов ове остварености чије се паралеле секу тамо где један пролазни живот прелази у
безграничност. Зато Серафита не може бити крв и месо, већ чисти дух чија еманација означава
прелазак у више стање постојања. Можда је тачно рећи да таква бића не могу поднети овај свет,
али је и тачније да су га она заволела и покушала преобразити, по цену сопствене пропасти.
Да ли је Балзакова концепција идеализација? Његова дела показују двоструко интересовање: он
се итекако бавио светом који у Серафити одбацује, али то не значи да се за њега залаже, то значи да га је уочио са свим његовим бројним врлинама и још бројнијим манама. Ако га је добро упознао и описао не значи и да га је заволео. Волео је живот, онако како га воле они који га схвате као дар.
Владимир Јагличић

 

= извор: из писма преводиоца Владимира Јагличића: Vladimir Jaglicic 16:16 (пре 3 сата) - Lep tekst, steta sto se naglo prekida. Ja sam, inace, preveo Balzakovu Serafitu, u kojoj je Svedenborg sredisnja licnost, zamajac dela, iako nije rec (samo) o njemu.Kasnije sam saznao da je Serafitu vec prevela Aleksandra Mancic, ali nisam taj prevod imao u rukama.
Ako nisi citao tu knjigu, saljem ti svoj prevod,

V.

2017-10-23 11:22 GMT+02:00 Miroslav Lukić :

Земља Сведенборга / Белатукадруз

Земља Сведенборга / Белатукадруз

Три дана ми је требало да стигнем у земљу Севераца, Сведенборга, и ево, стигао сам, наспавао се и кренуо у шетњу кроз брезову шуму са Леди (тако зовемо куцу, птицу међу псима), киша је сипила, као и синоћ. Косови су прелетали, и Леди је хтела да јури за њима, али вратили смо се уназад, и кренули путем до једног брега где има пуно камења, гранита. У хотелу у којем смо преноћили, у  Немачкој, пробудили су ме галебови Северног мора. Први пут сам све то видео, овај део Европе, Аустрију, Немачку, Данску - из аута који је био брз, планине  Немачке, и предели Баварске, деловали су неизрециво. Авионом би путовање трајало много краће, и шта би од утиска остало? Баш је добро што смо прелазили трајектом из Немачке у Данску, из Данске у Шведску. Те куће или домаћинства у Данској уз пут, као салаши у Војводини некадашњи, окружене шумом, дрвећем, говоре о данским и шведским сељацима, барем мени, језиком и сликом који разумем без речи. Камо среће, да је и у Србији тако, да је живот сељака сконцентрисан тамо где имају највише земље! Допада ми се то што Данци и Швеђани подижу своје куће уз шуме, и те шуме понегде делују чаробно, дивно, као дворане непоновљивих слика. Понекад ми се чинило да је некако и природно да је из тих шума поникао и дух Сведенборга, кога у Србији не читају много, и можда и не знају више од оног што се о овом духу може наћи на Википедији. Ко ме је овамо довео? Северни анђео? Или једна дивно створење, које су послали анђели? Једно племенито биће у чијим венама струји грофовска крв? Понекада ми пролети кроз главу да је све ово требало да видим много година раније, али боље икад него никад! Захвалан сам Богу што нас је чувао на том дугом путовању, које се кроз Немачку отегло због колона и застоја, радова на аутострадама, који су знали да потрају, али све је на крају то,као благи мелем на рани, брезова шума,која као да нема краја, растворила. И оно камење у близини куће мојих пријатеља, какво бих волео да постоји и у Звижду на нашем имању, као нека врста белега....Таквих камених блокова усред брезове шуме има понегде, као и на планини Радан, рецимо.
Док Срби напуштају своја прадедовска огњишта и силазе у градове, у Шведској се (барем оно што сам видео успут), враћају да живе у шумама, или у близини шума, и мира и спокоја, којим шуме зраче...Али да ту станем...
    (Понедељак, 23, октобар 2017)

Ко је међу српским писцима пре Другог светског рата читао Сведенборга? / Белатукадруз

Кажу . Црњански. Знао је и говорио више страних језика.
Можда. Али је мало писао о Емануелу Сведенборгу, у односу на друге северњаке (Ибзена, Стриндберга, Кјеркегора... итд).
Узалуд забадаш нос у обе књиге "КОД ХИПЕРБОРЕЈАЦА".
У првој, тек негде при крају, има, поред осталог, овај одломак:

"Ја никад нисам рекао да је Шведска Хипербореја. Хипербореја је негде даље, иза поларних предела, где сунце вечно сја. Заборавља,уосталом (извесни писац књиге о папи у Црњансковој књизи - оспораватељ - моја напомена Б.), да је у Шведској, у то време, живео и Сведенборг. Он је већ тада, у ствари, поставио небуларну хипотезу, наслутио шта је атом, а први тврдио, да је сплетпокрета у мозгу, синхроничан, са покретом плућа, а не срца. Баш сам синоћ читао о том. Као што види, убијање краљева, није задржало, напредак просвећености у Шведској, нити има везе са Сведенборгом.
   Тај сведенборг је написао да је Света тројица, апсурд.Assurdita.
   А Бог, додајем ја, то јест оно што људи називају Бог,у ствари: БЕСКРАЈ У СВЕМИРУ. Зар то није лепо?" (стр. 403).
    Само то и ништа више. Ту ми Црњански није много од помоћи, као ни савремени српски песници и путописци, који су се у љубави према себи толико удаљили од природе и поезије, да чак понеки од њих, у последње време, бестидно пишу о себи на блоговима у трећем лицу!
   Такви сметењаци самољубиви не би могли да раде ни у малим пекарским радњама!

             Извор: НЕОБЈАВЉЕНИ РУКОПИСИ Белатукадруза....

СВЕДЕНБОРГ, ДУХОВИ, АНЂЕЛИ / Белатукадруз

СВЕДЕНБОРГ, ДУХОВИ, АНЂЕЛИ

Сведенборг

Први пут сам био у прилици да читам преведена дела, од

Сведенборга, тек, почетком деведесетих година, двадесет година доцније - након што написах "Судбину раба Мирослава" или "Трећу верзију" .

Искључен је могући утицај Сведенборга у тренутку писања

поменуте "Треће верзије" (крајем јесени 1971. године).

То значи да сам сам, у своме Унутрашњем Ја, наслутио нешто

- нећу одмах да кажем НЕБЕСКЕ ТАЈНЕ - о чему је Сведенборг писао на начин врло подстицајан.

Тек током другог читања, књиге НЕБО И ПАКАО

(нарочито поглавља Постоје три неба, Небо се састоји из

неизбројних Друштава, Свако Друштво је Небо у мањем облику, а сваки Анђео Небо у најмањем облику, Небо у целини представља једног човека, Свако Друштво на Небу представља једног човека, Анђео има савршен људски облик, То што Небо целином и деловима представља Човека потиче од Господњег Божанског Људског, Постоји саобразност свих небеских ствари са свим што припада човеку, Постоји саобразност Неба са свим што је на Земљи, стр.

38 - 71, Сфаирос, Београд, 1988) и "НОВИ ЈЕРУСАЛИМ И

ЊЕГОВ НЕБЕСКИ НАУК" (Нова, Београд, 1991), уочио сам

извесну везу, сродност, ако хоћете баш, наслућивање саобразности или коресподенција.

Три неба, у песми "Трећа верзија", мени нису "дошла" из

Сведенборгове књиге "НЕБО И ПАКАО", већ, ако ме сећање не вара, из српског народног предања, из тзв. живе традиције. "Гајтангора", такође.

А "Анђео"? А "Друштва Анђела"? А "Духови изнад облака"?

А "Божанска и свемогућа Реч"?

Читао сам у то време "Нови Завјет" у преводу Вука Стеф.

Караџића - могло је доћи отуда? Али - не бих могао са потпуном сигурношћу тврдити да је дошло само отуда. Могло је доћи и изнутра, из мене, из Отварања унутрашњег човека - онога што је било у току, тада?

Уредници "Књижевне речи" објавили су, у првом броју листа,

једну од верзија "Судбине раба Мирослава".

Уредници књижевне редакције "Просвета" (поезија, Миодраг

Павловић и С. Раичковић) - одбили су рукопис, у коме је на уводном месту била ова верзија песме, која се објављује средином 2002. године.

Те јесени 1972. године, када су ту песму и рукопис те књиге читали (ако су читали), ти стихови су, претпостављам, морали изазивати у уредницима одбојност.

О природи те одбојности може се само нагађати, пошто је

рукопис враћен без икаквог образложења.

То није могло да прође, онда, у "Просвети"!

Уредници "Просвете", који су словили за боље песнике после

рата у нас, изгледа, нису осетили шта садржи та песма - у чему је дубљи смисао њен.

Ево, дакле, прилике, да се - са извесним закашњењем, од

скоро четврт века - учини покушај разрешења "небеске тајне" ове песме...

1

Оно прво са чиме се читалац суочава, када је реч о једној

песми, то је наслов, ако га већ има. А ова песма има наслов: