Белешке о плагијату

Испод једне такве белешке, Бодлер додаје само ово: «Томас Греј (Thomas Gray). Едгар По (2 пасуса). Лонгфелоу (2 пасуса). Стације, Вергилије (читава песма о Андромахи ), Есхил. Виктор Иго». Бодлер то бележи у једном од нацрта за Цвеће зла, који почиње реченицом: »Како се низом одређених напора, уметник може уздићи до сразмерне оригиналности...»

Шарл Бодлер

Бодлер је хтео да провери  «савршеност своје методе», која се сатојала у томе  да срочи песму  «довољне дужине да буде досадна као било која позната епска песма».

«Тежак је то задатак уздићи се до те божанске неосетљивости!Јер ја, упркос напорима који су за највећу похвалу, нисам умео одолети жељи да се допаднем својим савременицима, као што то сведоче на неколико места нанесена као шминка, извесна подла ласкања упућена демократији, па чак и неке гадости чија је сврха да измоле опроштај што ми је предмет тужан...»

Ту смо, у неком кругу неке сразмерне оригиналности, у кругу плагијата, и бездане књижевности. Плагијат дословно значи отмицу човека, а у уобичајеном  смислу књижевну крађу. Присвајање ауторства. Неки би модерни писци, који воле да се ките туђим перјем, рекли да је књижевно присвајање временом еволуирало, позивајући се на то да је и Шекспир доста тога преузимао од писаца свога времена, па шта! Ко би се икад заинтересовао за те писце да није било Шекспира?

Приликом састављања антологије Несебичан музеј, нисам ни слутио, на почетку да ћу постати временом таоц једног дела у настајању и једног лавиринта са толиким замршеним мрачним ходницима и приликама. Ја нисам желео да правим неку своју антологију са маказама у руци. Прегледао сам на стотине и стотине песничких антологија насталих у 20. веку у српској поезији, изгубио много месеци, чак године! Тако ми је до руку дошла и књига У храму усталаца : избор родољубиве поезије / Душана Чоловића (Београд: Зипус, 1995; 296 стр.; 24 цм. – Едиција Орашац у прошлости и данас).*

  

Чоловић је, да не дужим, од Ивана В. Лалића одабрао 4 песме: 1804, Шапат Јована Дамаскина, Докази, Као молитва, Завичаји. Лепе песме, добри примери.

У ствари, одабрао је -  5 , ако рачунамо да је на повлашћеном месту своје панораме, на крају, прештампао  у целини  и песму  Плава гробница – не Милутина Бојића, него Ивана В. Лалића.

Да одмах кажем – ова Чоловићева панорама је могла без те Лалићеве песме и можда и без тог Јовановићевог нагињања...

1

Признајем, када сам први пут све то прочитао, реаговао сам у себи на уобичајен начин. Правио сам се као да ту књигу нисам никад ни видео, ни прочитао, једноставно вратио сам је на полице да скупља прашину. Таквим књигама је временом то досуђено.

На други поглед

Сфере концентричних кругова. Амблем Заветина

...По чему су – по Ненину – три најзначајније антологије српске поезије, оне које спомиње? Зар их време није прегазило? Зар нису платиле данак свом времену? У ствари, те апострофиране антологије су најзначајније за официјелну или бирократску књижевну критику, у коју спада свако
онај ко поједина дела оцењује и процењује од ока,

Добитник Карађорђеве Повеље у Царском резу Заветина

Детаљ са гробља у Мишљеновцу, Србија.
Фотографија Ив. Шишмана

Добитник  Карађорђеве Повеље за 2010 је Ђорђе Николић рођен у селу Рабровцу покрај Опленца, од оца Милуна, родом из села Јеленца, пореклом Пејовић са Кчева у Црној Гори, и мајке Надежде-Наде, рођене Манић, из Рабровца, пореклом Кујунџић из Старе Рашке. Крштен је у сеоском Храму Светих апостола Петра и Павла.

            Потиче из дома Eпископа Дионисија, који је песниковог оца, свога сестрића, именовао за наследника, уочи одласка у Америку 1940. године на постављење за епархијског архијереја Америчко-канадске епархије Српске православне цркве.

            Почетком седамдесетих година Николић је напустио Србију као политички емигрант и настанио се у Америци.

            После стицања магистеријума завршио је докторске студије славистике на Нортвестерн универзитету (Northwestern University) и наставио да ради на докторској дисертацији о српској емигрантској поезији.

             Николић је ових дана  представљен у једном од угледнијих сајтова београдских ЗАВЕТИНА, чији је оснивач - узгред буду речено - песник Белатукадруз (Мирослав Лукић) један од представника друге и другачије Србије. Николић је представљен песмама и другим подацима неопходним за разумевање песама и животне судбине песника Ђорђа Николића, који живи и ради у Чикагу...

Видети више http://sites.google.com/site/editionsectiocaesarea/pesme-dhorda-nikolica

Виц критичари, виц антологичари, и Езра Паунд

«Био сам прочитао Стендалову забелешку да је свакој ствари потребно  осамдесет година да допре до шире публике, и, загледан у дивљу  пустопољину што се  губила у децембарској  суснежици, веровао  сам му. Али то није све. Учвршћен у оној простодушној невиности која влада на нашим универзитетима, и због које се они

Веза Хиперборејаца са светом

Поглед преко стрњика на храм на Старом гробљу. - Снимак Заветина.

Многобројни митови говоре о везама Хиперборејаца са осталим митолошким светом, а пре свега са средиштем Аполоновог култа. Према легенди, Хиперборејци су на Дел (корен:  ди, диос-бог, а такође деелос и дилос-очевидан, очит) послали две девојке хиперборејке у пратњи петорице својих суграђана, да на острво донесу заветне дарове увијене у сламу. То су биле Хипероха (хипер -оцха- високо достојанство) и Лаодика (лаос - народ и дики - праведна). Пошто су девојке на острву умрле, а пратиоци се нису враћали, Хиперборејци су следећих година променили маршруту и дарове односили Скитима, да би их њихови суседи