Потрага за савршенством. - Оно што нас привлачи Серафити, је неопходност одабира другог пута, за који се човечанство,
са својим слепилима, није определило. Више од мистичне или полујеретичке потке, засноване на
Сведенборговом учењу, привлачи Балзаково уверење да је планета земља, са њеним социјалним
и духовним концептом, једна врста кажњеничке колоније где, као и у свакој другој криминалној,
отпађеној од Бога, казнионици, владају најјачи гангови, док најбољи представници људског рода
таворе у усамљености, принуђени, али и опредељени, да изаберу смрт, као једину излазницу из
тог казамата. Они су непријатељи, они су изопштеници, прихватају виши избор онако како
Сократ прихвата кукуту.
Први пут Серафиту у овом роману срећемо како гледа доњи свет са највише његове узвисине,
стрмине ка којој се скоро немогуће пробити. Та узвисина је и физичка и духовна, тамо се налази
чудесни цвет, расковник који није за свачију руку. Узверати се на планину значи отићи у потрагу
за савршенством. То савршенство је Божији, а не човеков домен, и Балзак нам у Серафитусу-
Серафити представља једно човеколико биће које је избегло удес наше полне ограничености,
превазилазећи је онако како то чине савршена, бесполна митолошка бића - анђели. И само име
Серафита говори о анђеоском подобију и духовној лепоти која привлачи к себи оба пола. Свак у
њему, или њој, види оно што му треба да би допунио своју љубав и дао јој садржај. Серафитус-
Серафита има способност осмишљавања простора, времена, односа међу бићима, али,
истовремено и укидања због њихове недовољности - пристајање на њих значи и укаљаност, грех
већи од свих грехова - занемарење сопствених духовних задатака, не једино у самопостварењу,
већ и у остварености сједињења светова који лебде изнад бездана пролазности. Не може се
тражити она, већ Бог који ју је, у њеном тражењу, прихватио. Земаљска немогућност је битан
предуслов ове остварености чије се паралеле секу тамо где један пролазни живот прелази у
безграничност. Зато Серафита не може бити крв и месо, већ чисти дух чија еманација означава
прелазак у више стање постојања. Можда је тачно рећи да таква бића не могу поднети овај свет,
али је и тачније да су га она заволела и покушала преобразити, по цену сопствене пропасти.
Да ли је Балзакова концепција идеализација? Његова дела показују двоструко интересовање: он
се итекако бавио светом који у Серафити одбацује, али то не значи да се за њега залаже, то значи да га је уочио са свим његовим бројним врлинама и још бројнијим манама. Ако га је добро упознао и описао не значи и да га је заволео. Волео је живот, онако како га воле они који га схвате као дар.
Владимир Јагличић
са својим слепилима, није определило. Више од мистичне или полујеретичке потке, засноване на
Сведенборговом учењу, привлачи Балзаково уверење да је планета земља, са њеним социјалним
и духовним концептом, једна врста кажњеничке колоније где, као и у свакој другој криминалној,
отпађеној од Бога, казнионици, владају најјачи гангови, док најбољи представници људског рода
таворе у усамљености, принуђени, али и опредељени, да изаберу смрт, као једину излазницу из
тог казамата. Они су непријатељи, они су изопштеници, прихватају виши избор онако како
Сократ прихвата кукуту.
Први пут Серафиту у овом роману срећемо како гледа доњи свет са највише његове узвисине,
стрмине ка којој се скоро немогуће пробити. Та узвисина је и физичка и духовна, тамо се налази
чудесни цвет, расковник који није за свачију руку. Узверати се на планину значи отићи у потрагу
за савршенством. То савршенство је Божији, а не човеков домен, и Балзак нам у Серафитусу-
Серафити представља једно човеколико биће које је избегло удес наше полне ограничености,
превазилазећи је онако како то чине савршена, бесполна митолошка бића - анђели. И само име
Серафита говори о анђеоском подобију и духовној лепоти која привлачи к себи оба пола. Свак у
њему, или њој, види оно што му треба да би допунио своју љубав и дао јој садржај. Серафитус-
Серафита има способност осмишљавања простора, времена, односа међу бићима, али,
истовремено и укидања због њихове недовољности - пристајање на њих значи и укаљаност, грех
већи од свих грехова - занемарење сопствених духовних задатака, не једино у самопостварењу,
већ и у остварености сједињења светова који лебде изнад бездана пролазности. Не може се
тражити она, већ Бог који ју је, у њеном тражењу, прихватио. Земаљска немогућност је битан
предуслов ове остварености чије се паралеле секу тамо где један пролазни живот прелази у
безграничност. Зато Серафита не може бити крв и месо, већ чисти дух чија еманација означава
прелазак у више стање постојања. Можда је тачно рећи да таква бића не могу поднети овај свет,
али је и тачније да су га она заволела и покушала преобразити, по цену сопствене пропасти.
Да ли је Балзакова концепција идеализација? Његова дела показују двоструко интересовање: он
се итекако бавио светом који у Серафити одбацује, али то не значи да се за њега залаже, то значи да га је уочио са свим његовим бројним врлинама и још бројнијим манама. Ако га је добро упознао и описао не значи и да га је заволео. Волео је живот, онако како га воле они који га схвате као дар.
Владимир Јагличић
= извор: из писма преводиоца Владимира Јагличића: Vladimir Jaglicic16:16 (пре 3 сата) - Lep tekst, steta sto se naglo prekida. Ja sam, inace, preveo Balzakovu Serafitu, u kojoj je Svedenborg sredisnja licnost, zamajac dela, iako nije rec (samo) o njemu.Kasnije sam saznao da je Serafitu vec prevela Aleksandra Mancic, ali nisam taj prevod imao u rukama.
Ako nisi citao tu knjigu, saljem ti svoj prevod,
Нема коментара:
Постави коментар