Слике са Хелма.Пек -

Слике са Хелма.Пек -
ПоРтАл | СУРУТКА СУРБИТА.Слике са Балкана, Звижд, Пек, пролеће 2014

Translate

Претражи овај блог

среда, 12. јун 2013.

Бележница "Бело", јесен 1975, Мишљеновац

Суморан хоризонт. Снимио Иван Лукић, мај 2013. (Иван има  баш онолико
година сада  колико сам ја имао када сам ово писао...)
....Размишљам о дужини погребне поворке на
погребу прерано погинулог Жике Стеве
Коврцала ("Од цркве до гробља у Поточићу!",
каже мати.) То значи да је на погреб дошло
цело село.
Једва су свог јединца ти сироти људи успели да
одгаје, а да погине на друму тако глупо одмах по
завршетку основне школе.
Сачувај, Боже!
Зашто Бог узима јединце и оне који нису ни
започели живот?
Бача. Осећа вредност речи а неке -
наглашавајући - понавља и по четири пута.
Прича ми о неочекиваној посети свога другог
(ванбрачног сина), о одласку у скупштину
СФРЈ.
"Нек на земљу серу свиње а не паметни људи!"
Оде, пребацујући ми што га не посетим.
"Имали бисмо ми, куме, о чему да причамо!"
Рече ми да треба да слушам старије.
Није дуго остао, више ме је угњавио, него што
је био оран да приповеда. Па ипак, врло је
сликовито описао ноћно путовање локалним,
возом, атмосферу у купеу, до свањивања - од
Пожаревца до Мале Крсне.
Загонетке, одгонетке. Загонетке су постављале
неке студенткиње.
Шта је то загуљено а виси да падне, и рутаво
може да га прогута? Пази, није безобразно!
Једна од њих вели: жир, жир виси, кад опадне
дође свиња и поједе га.
Шта се прво дигне кад младожења и невеста
прве ноћи хоће да легну?
Раде Моравац погађа: бамба, бамба, бамба, -
није! Јастучница!Итд. Итд.
Мати лежи болесна. Кашље...Губљење времена
у Кучеву, синоћ, прексиноћ.
Усред апсурдних разговора у хотелу имао сам
утисак као да се налазим у гробници пољских
краљева на Вавелу. Вратио се касно у Мишљеновац
и покушавао да читам "Процес", да пишем
прозу "Тринаести апостол", али сам, хвала богу,
на време одустао, јер су ми се последње
реченице учиниле тако обичне...
Напољу је тако тмурно, облаци боје индига
долазе са запада и путују на исток, али нисам
могао посматрати небо јер ме је заблеснуло.
Синоћ су ми нешто ружно испричали о брату и
некој доста старијој жени - нисам им поверовао.
Па ипак? ....
"Ти немаш шта да продајеш, само купуј", падају
ми очеве речи на памет, али када је он то у
ком поводу рекао? Писао читаво пре подне?
Шта? Мој Процес?Сањао. Када сам се пробудио
тамни облаци као огромна густа јата врана
летели су са истока на запад.
Хоће ли ускоро снег?Цепао дрва.
Требало би да интезивније учим и припрема
дипломски испит за новембарски рок. Мислио о
својим колегама. Затим заспао; промицале су ми
ружне мисли када сам се пробудио...Обузимала
ме је неописива малодушност, безвољност...
Ја сам писао то што сам писао - преко воље -
можда и да не бих учио?....17/10/75. Синоћ
:Несаница. Повраћа ми се. Шта је са мојом
утробом?
Данас срео сликара З. Ј. Каже да живи у
напуштеној радничкој мензи покрај Пека, чека
посао и новчану помоћ општине. Врло добро
изгледа, покушавао је да ме увуче у своју причу
о тајнама природе и вечном кретању.
Привлачност предела; Каона, Турија. Када бих
поседовао један шубарасти брежуљак.... (...)
      (Бележница "Бело", јесен 1975, Мишљеновац)

петак, 24. мај 2013.

Kult mrtvih kod Severaca

trideset godina zavetina (1983-2013)
Mrtvi istočne Srbije ne moraju da brinu za svoju budućnost. O svim njihovim onozemaljskim potrebama staraju se njihovi naslednici, rođaci i prijatelji. 

Gotovo svi pogrebni običaji Vlaha istočne Srbije počivaju na tradicionalnim narodnim verovanjima koja vuku korene iz drevnih vremena i svi su usmereni ka tome da preminulom olakšaju prelazak na onaj svet, kao i večni boravak u raju. 

Tako Vlasi i danas u XXI veku održavaju takozvane pomane (daće) za pokojnike, izlivaju vodu za mrtve, prave priveg – veliku vatru nalik lomači oko koje igraju duga ritualna kola, priređuju posebna kola za mrtve, odlaze noću na groblja i takođe pale vatre, a sve do potkraj XX veka održavali su i posmrtne rituale „otkopavanja pokojnika“ i „crne svadbe“. Sve te magijsko-religijske radnje praćene su bogatim gozbama, jer se smatra da se obiljem jela, pića i muzike, pokojnik na onom svetu, koji je mračan, hladan i bezvodan, uvodi u raj i blagostanje. 

Međutim, po rečima Danijela Sinanija, docenta na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, osim brige da se duša pokojnika isprati zadovoljna i održava zadovoljnom na onom svetu, kako bi se na taj način obezbedio natprirodni saveznik koji će nam pristupati u pomoć kada god je to potrebno i koji će sa neba voditi računa o nama i nama bliskima, s druge strane prisutan je i strah od osvete duše pokojnika koja, eventualno, ne bi bila zadovoljna načinom na koji je ispraćena i pažnjom koja joj se potom posvećuje. „Štaviše, u narodu ovog dela Srbije i dan-danas je veoma živ običaj da se „načne“ telo pokojnika pre sahrane, odnosno, da mu se na nekom delu probuši ili zareže koža (najčešće se buši uvo ili se podrezuju tetive ispod kolena ili, pak, oštećuje koža na samom telu) da se pokojnik ne bi vampirio, odnosno vraćao sa onog sveta i maltretirao svoje bližnje“, kaže Sinani. „To je još jedan pokazatelj da postoji strah od pokojnika i težnja da se od njega zaštite. Dakle, pored emotivne i tople brige za dušu pokojnika i njegov zagrobni život postoje jednako bitni (ako ne i bitniji) razlozi krajnje utilitarne prirode“.

Glavnu ulogu u svim obrednim ritualima vlaškog kulta mrtvih obavljaju žene iz najuže rodbine umrlog. „One su sveštenice i čuvarke tradicionalne narodne religije. Čim navrše sedam-osam godina, u tajne obreda uvode ih starije žene, najčešće babe ili seoske vračare. Uče ih magijskim radnjama, molitvama, kao i da klečeći na kolenima i laktovima izgovaraju posebne obredne molitve zvane marturije, koje omogućavaju da se otvore granice između dva sveta da bi pokojnici mogli da dođu na ovaj svet i lično uzmu darove koje im živi spremaju“, ističe etnolog Paun Es Durlić, kustos Muzeja u Majdanpeku.
Na brdu Veliki Strnjak u Blizni, jednom od zaselaka Rudne Glave kod Majdanpeka, domaćin Paun Janošević daje sedmogodišnju pomanu pokojnoj supruzi Saveti. „То је poslednja pomana u ciklusu kојi је posvećen lično njoj i koji је počeo u času njene smrti. Posle sedme godine, оna se pridružujе оstalim umrlim rođacima, a ritam ličnih pomana prelazi u ciklus godišnjih zadušnica na kojima se priređuju skromniji pomeni za sve umrle pretke do kojih dopire sećanje“, kaže Durlić. 
Obred pomane kod Janoševića vodi Zorica, kći pokojnice. Kako običaji pomane nalažu, sve stvari namenjene pokojnici moraju da budu potpuno nove i neupotrebljavane. Tako je porodica, za pomanu Saveti Janošević, kupila nov ležaj, posteljinu, sto, stolicu, lavor, kompletnu odeću i obuću, kožnu tašnu, pa čak i novčanik u koji su stavljeni evri. Tu su i češalj, šnale i baterijska lampa, jer je „onaj svet“ taman i mračan.

Pomana se obavlja u travnatom dvorištu kuće Janoševića u potpunoj tišini. Jedino se čuje glas obrednice Zorice. Ona priprema ležaj, sto sa svakojakim jelima, sipa vodu u lavor za pranje nogu, širi čaršave, pali sveće i kadi tamjanom. Rečima svaku stvar namenjuje pokojnici, što je naročito važno, jer ukoliko se stvar ne imenuje, pokojnik neće moći da je na onom svetu koristi. „Evo, ti voliš jabuke.“ „Kupila sam ti nove papuče.“ „Nov kauč će ti biti dobar.“... Ritualnim imenovanjem, dodirivanjem i ljubljenjem svake stvari, Zorica simbolički „probija“ granice između dva sveta i omogućava majci, prizvanoj marturijom, da darove lično preuzme.

Kao u teatru ili dečjoj igri, uz pomoć prisutnih žena, Zorica pokojnici oblači novu suknju, bluzu, a od bosiljka i cveća napravljena je i „glava“ pokojnice sa ukosnicama. Posle dugih molitvi i prizivanja, začinjenih mirisima i omamom kada, pokojnica se najzad „pojavljuje“. U stvari, u ulozi pokojnice pojavljuje se kći Zorica. Ona uzima sa ležaja odeću namenjenu pokojnici, ulazi u kuću, presvlači se i izlazi na trem. Sad je ona „pokojnica“. Zorica ide po dvorištu, isto kao što je to za života činila Saveta. Neke stvari vraća na svoje mesto, popravlja tarabe, zagleda svaki kutak, zaliva cveće. Maestralan obred pomane koji vrši Zorica traje više od dva sata.

Posle pomane, zajedno sa Zorica, ukućani i rođaci se spuštaju strminom u dubodolinu rečice Blizne, gde se obavlja ritual „izlivanja vode za pokojnike“. Duž rečice, na obe obale, na rastojanjima od po tri metra postavlja se mnoštvo upaljenih sveća i venčića od cveća. Preko potoka je postavljen štap okićen cvećem, koji ima ulogu brvna ili mostića. Preko štapa je prostrto čisto belo platno, pa obrednica Zorica, uz pomoć ženskog deteta, kutlačom načinjenom od tikve preko „brvna“ presipa vodu namenjenu pokojnicima. Voda se presipa preko brvna i krpe da bi se iščistila. Smatra se da je voda čista tek kad pređe preko devet kamenova. ......

субота, 26. јануар 2013.

ЗОНА ДЕЛОВАЊА : ЗАВЕТИНЕ




Заветине су биле у упорне у покушавању и залагању да се упозна, представи и “она друга, недовољна позната Србија, она што је далеко од власти, сваке власти, и политике“.
Прва књига објављена са заштитним знаком Заветина  био је роман  Дневник за Сенковића. Затим су се ређали други наслови и часописи током деценија. Током двадесет и пет година постојања, Заветине  су објавиле више од стотинак наслова првенствено српских писаца, али и руских, румунских. Призивајући плодоносне пљускове неопходне српској култури и књижевности, жигосаној дугогодишњом монополском издавачком „сушом“,  једноумљем, почео сам  да објављујем књиге, у сарадњи са другим писцима, уметницима, издавачима и добротворима.
До краја  20. века Заветине се крећу у кругу малих тиража и често ограничених могућности. Средином 2003. године, Заветине, покрећу  едицију дигиталних, електронских књига. Публикују књиге, или делове књига истакнутијих и перспективнијих писаца, који баш нису по вољи ни естаблишмента, ни власти. Заветине на тај начин, излазе из пакла или гета малих тиража, после скоро двадесет година постојања.
Мисија Заветина је нескривена: на једној страни, разбијање издавачких монопола, а на другој покушај да српска култура и савремена књижевност прелази преко унапред задатих граница и баријера.
Поједина дела српских писаца окупљених око Заветина, почињу да стижу до читалаца, преводилаца и пријатеља широм земаљске кугле. Поводом свога 25 рођендана, Заветине су омогућиле посетиоцима званичног Веба бесплатно преузимање на десетине дигитализованих књига и часописа. Међу дигитализованим делима налазе се књиге значајних писаца – српских и руских, румунских, списак је импозантан: Његош, Владимир Одојевски, Максимилијан Волошин, Винокуров, Калин Власије, Габријел Станеску, Александар Лукић, Иван Шишман, Владимир Јагличић, Коли Ивањска, Миодраг Мркић, Саватије Иг. Митровић, Михаило Лукић, Лаура Барна, Мирослав Лукић и многи други…
До сада су Заветине  објавиле сабрана дела неколико српских, румунских и руских писаца.
Заветине  су  и покретач и неколико сталних књижевних конкурса који су наишли на неочекивани одјек у јавности.
Заветине су крајем минулог века основале и две књижевне награде – Дрво живота и Амблем тајног писма света – које су корективне, неновчане: додељују се после свих других у Србији.
Последњих година Заветине постају покретањем електронског  Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ на светској Мрежи “знак препознавања, повезивања, удруживања, помагања“. Пружајући прилике како онима који тек долазе тако и другим писцима скрајнутим, из ко зна којих разлога, на периферију српске књижевности…