ЦРЊАНСКОВА ОПСЕСИЈА, ШПИЦБЕРГЕН, ХИПЕРБОРЕЈЦИ, И ПУТ НА СЕВЕРНИ ПОЛ ЈЕДНЕ СРПКИЊЕ, или ИЗМЕЂУ ШПИЦБЕРГЕНА И КИРУНЕ И НАРВИКА / Белатукадруз

ЦРЊАНСКОВА ОПСЕСИЈА, ШПИЦБЕРГЕН, ХИПЕРБОРЕЈЦИ, И ПУТ НА  СЕВЕРНИ ПОЛ ЈЕДНЕ СРПКИЊЕ, или ИЗМЕЂУ ШПИЦБЕРГЕНА И КИРУНЕ И НАРВИКА

...Доле, у подруму, све је као у не«ој причи. Док напољу буде горео Рим — људи, жене, деца, као у Варшави (гледали смо то, тих дана, у биоскоиу, који се звао „Quirineta"), ту, доле, биће тишина и мир. Моћи ће да слуша музику. са плоча, да чита, на том плаврм дивану од велура.     Фали  јој, кажем,. само још неки Ромео, уз танго.Она ме гледа неким мутним, дугим, погледом.Не знаш, Србине, Бугарску — каже. За то је потребна трава, висока, у пољу.Искрена љубав, а не Ромео. Она намерава, каже, да остане вернау браку. А кад би јој се и десило оно друго, морало би бити у пољу. Где би могла да се истутњи. — Не знаш, Србине, каква је Бугарка.Она се смеје и точи нам у чаше талијански мараскино.Њен муж је ганерал.Да причам, каже, чула је да лепо причам о Исланду.Ја онда причам о Иеланду, како је тамо, а она ме слуша пажљиво. Посматра ме тим мутним, тамним, погледом. Видим да су јој се свидели, нарочито, ти, мали, чупави, исландски, пони, које сам на Исланду узјахао. — У ствари — кажем јој — ја и не живим у Риму, него боравим стално, ових дана, у сећању, на Исланду и Шпицбергену.Зато — каже — Србине, братко, јер си се смрти уплашио.Нисам — кажем јој стидљиво — него сам се сетио како тамо, на Северу, зима траје осам месеца. А ми у Италији живимо у вечном пролећу. — Може ли да замисли, како се тамо морају обрадовати, пролећу, ти мали чупави неуморни коњићи? Предели се, скоро целе године, налазе у магли. На њих, месецима, падају страшне кише. Све је каткад завејано. А онда дође то кратко лето. Сунце ие залази ни ноћу.Нема цвећа тамо, али је тундра, као цветни ћилим, ситан модар.Дођи, Србине — каже она — у Бугарску, да видиш како тамо руже цвате.       Ја јој причам како је на Исланду и ноћу видно, како је све, што се види, бистро и плаво. Како се страшни водопади сливају. Како над човеком непрестано неки дивни облаци путују. А са човеком иду и ти мали, дурашни коњи. Главати су, као нека митолошка бића. А постали су пролетери на Шпицбергену — вуку рударска колица у угљенокопу. То су били најбољи пријатељи човеку. Не губе иикад оријентацију...
                 Милош Црњански, КОД ХИПЕРБОРЕЈАЦА, I. – Сабрана дела, књ. 7, стр. 54-55. – Београд, 1966. Просвета – Београд, Матица Српска – Нови Сад, Младост – Загреб, Свјетлост – Сарајево...

*

Поштовани Ево да завршим што сам почела. Олуја се смирила, лака магла је прекрила моје мисли, осећаје...све то што сам веровала да је живот.И јесте. Али живот није само такав, свакакав је...па сам (већ одавно) одлучила да још једном, али овога пута сама,  возим до северног пола....јел у мојим
мислима, жељама, вери....Бог баш ту живи!. Идем се сакрити за неко време
испод његовога скута....да би очистила душу и мисли моје...да бих се
вратила животу који треба да живим до краја. Припрема ће бити надам се
брза....морам само моја кола да спремим...нове гуме, да мењам уље,
контролишем кочнице и брисаче....јел то је најважније....друго све може
да се среди на путу. Иначе много мени и мом кучету, мом малом Анђелу, мислима, жељама, вери....Бог баш ту живи!. Идем се сакрити за неко време испод његовога скута....да би очистила душу и мисли моје...да бих се вратила животу који треба да живим до краја. Припрема ће бити надам се брза....морам само моја кола да спремим...нове гуме, да мењам уље, контролишем кочнице и брисаче....јел то је најважније....друго све може да се среди на путу. Иначе много мени и мом кучету, мом малом Анђелу,  и
не треба. Све се може успут добити.
Ако то желите, послаћу вам неку слику или неки догађај са овога дугог
пута....за ваше новине. не треба. Све се може успут добити. Ако то желите, послаћу вам неку слику или неки догађај са овога дугог пута....за ваше новине.  Желим ти сву срећу овога света. ...
 А тај шубарасти чаробни брежуљак? онај са шљивама које се нису примиле твом покојном оцу, које су тек ове године родиле? Тај брежуљак са фазанима, и славујима??? Дао Бог да нешто лепо ту направиш, ја видим тај зарасли, чаробни брежуљак сада преда мном.....жао ми је што никада нисам видела славуја, а код тебе је чак улетео у собу....знаш ли ти колико ти имаш среће?  такве среће имају само добри, племенити људи.....А емигрирати ? за то нема времена, и буди сретан да ниси  емиргрирао,...

*

Ишчекивање - Белатукадруз

У нашим годинама, та повремена стања депресије као да су пројектована, откуд знам? Али то пролази, ако човек одржава своју кондицију, душевну и психичку, ако ради, ако се нечим занима, рекао бих. Није рецепт, не препоручујем. Мене ужасава будућност која долази, природно, будућност моје деце, па онда и све друге деце на свету, али опет - и они се морају борити и доносити боље одлуке....

Ево вама прво шаљем вест, тј. један одабран чланак, који сам ископао читајући старе бројеве "Књижевне речи", које имам неукоричене у свом Документационом центру у Мишљеновцу, селу где сам иначе рођен, и где повремено боравим, кад ми је тешко, кад живот на мене навали неподношљиву тежину. Видећете већ доле. Ко се сећа више те пок. Госпође Мирославе Дамњановић, која је напустила овај свет 1982, помажући многе бескућнике уметнике? Ето  неко се сети, а сада ће знати много живих људи на свету, бог јој дао место у рајском насељу. То објављујем на новој страници Исечци - АСПЕКТ, коју сам покренуо ових дана, и која може постати врло занимљива временом. Наша дневна и књижевна периодика уопште нису истраживане, можда подстакнем истраживања и овидљавања временом, јер ја сам поред писца и нека врста терача, подупирача, откуд знам? Ево прво вама, или можда боље Теби ово шаљем, па онда ћу публиковати.

Свако добро, здравље и бодрост на првом месту...

Ево, нашао сам коначно  две Црњанскове књиге о Хиперборејцима, плавих корица, издање које сам набавио давно (и које сам некада,као студент, вукао свуда са собом). Биле су ми испред носа, тј. у нашем стану, где сам их пролетос оставио, размишљајући о  Нарвику и Кируни, и Северном анђелу – да тако назовем једну Српкињу која је кренула сама на северни пол, са својим верним пратиоцем (Бубом, куцом). 

Навео сам одломке из неколико њених писама, од прошле године, када је  пошла на крајњи север Шведске. Био сам ипресиониран: једна крхка, особа креће на дуг пут према Кируни, где је њена најмлађа ћерка завршила познату гимназију у том месту; прва се усуђује на тако далеки и не баш једноставан пут после Исидоре Секулић и Милоша Црњанског, и тако је почела да се успоставља нека неухватљива нит између Северног пола, тога путовања, и писама и фотографија, које ми је ова Госпођа редовно слала са свога пута у трагању за Апсолутним. И тако дописујући се, сазнао сам, да су и њен рођени отац и стриц завршили на крајњем северу 1943. године, када су их као младиће Немци ухватили за време полицијског часа у Сремској Митровици и отправили на далеки север, у логор, где су ипак преживели. Црњански је имао своје разлоге за мит о Шпицбергену, Исидора Секулић је имала своје мотиве, а ево и ова Српкиња, уметнички фотограф, поред трагања за Апсолутом, имала је и други сасвим лични породични разлог...

Каква је веза између Шпицбергена, Исланда, Норвешке и Кируне и  Нарвика? И оног шубарастог  брежуљка на Вратима Звижда, који је од летос  у поседу звишких Лукића? Недокучива, неизрецива, необјашњива.

Откуд одједном тај Северни Анђео, после смрти моје друге жене – бесмислене, апсурдне и трагичне? Ко то зна? Можда само Бог, Дјева Марија, и Света Петка, наша заштитница?

Да ли је дошло време да пакујем кофере и да кренем на Северни Пол, макар му се приближио на хиљаду километара? Ако се одлучим и кренем,макар као Болани Дојчин, знам да ћу понети две  споменуте Црњанскове књиге, као талисмане, и бележницу, како бих понешто и забележио на том далеком путу, као покојни Михаило Петровић Алас, који је читавог живота предузимао далека путовања. Ја свих ових година свога живота, као да сам био прибоден рајсанглом за Београд и Звижд, нисам мрдао даље од  Сегедина, Беча, Трста. Да би се тако далеко путовало, потребно је и знање језика, и новац. Што је у мом животу увек било дефицитарна ставка (на жалост). Моје најуспешније књиге, пре свега – романи, упркос похвалама, студијама, нису прештампавани, као ни моје књиге есеја, антологије; тако да сам,као професор књижевности у пензији – да будем отворен – једва издржавао себе и два своја незапослена сина (трговца и стоматолога). Далека путовања су била нека врста фатаморгана, а посебно Северни Пол. Али, ето, можда је дошло време, да ипак путујем и видим та чудеса поларних ноћи, и чујем рику ирваса тамо према Кируни?...

Човек снује, а Бог одређује! Ако ми је суђено, поћићу једнога дана тим путевима којима је мали број српских писаца у прошлости пролазио, у трагању за Апсолутним (рекао бих). Црњански пише да Швеђани воле кафане, и Данци – то је био Црњансков први утисак када је стигао у Есбјерг.Око жуто и црвено офарбаних кафана, стајали су беспослени младићи, који су, по годинама старости, били још деца.А «Caffe Greco“, , у Риму, пун је огледала и црвеном кадифом пресвучених фотеља, са посетиоцима из Данске и Шведске. Не привлачи ме, међутим, та врста посетилаца, која се данас тамо скупља. Седим тамо, међу сенкама, оних, који су давно отишли из «Caffe Greco“. Ибзен, Гогољ,  Еленшлагер, Ингеман, Карстен, Хаух, Кристијан Винтер, Андерсен, Палудан, Торвалдсен.

   Где сам скупио сва та имена? Зашто ме тај свет занима......

   Љубав према онима који су нам далеко, тражи од нас врло мало. Не читам ни ја те поете, нити о тим сликарима, и скулпторима,као мољац, да бих о њима писао студије, него зато, што су они отишли у подземни свет и претворили се у сени, на дну језера Аверно. Доста ми је да о њима чујем два-три податка....“

   Тако пише Црњански (Код Хиперборејаца,  II стр. 54 -55). Мој потенцијални водич.

    На то путовање на Северни Пол, можда је боље било да крене мој старији син, доктор стоматологије  Мита Лукић, који се потрудио ишчекујући посао у Србији, да научи шведски језик. Ја никад нисам ни помишљао да га учим,иако ме је син убеђивао и показивао да има сличности између немачког и шведског, који сам пре више од десетак година факултативно учио.  Али, да се ја не мешам у божје и судбинске послове.

   Треба послушати мог потенцијалног водича, коме један млади Швеђанин каже „да они, у Риму, имају много лепше и веселије друштво. Зашто избегавам њихово? Зашто ме занима само Ибзен?“ (стр. 56.нав. дела)

(...)