Налазим
триста некаквих почетака, који су ми узели пуно времена.*
Сећам се да
сам те две Црњанскове књиге, (плаве корице, београдско издање), читао (као студент!) са
одушевљењем. Али пре неколико година, када сам их поново читао (када се указала
макар мала могућност да отпутујујем на Северни пол), боље рећи када сам
покушавао да читам, нешто ме је одбијало... Књиге сам негде одложио...** Прегледао сам наш београдски стан, можда не баш најприљежније; прегледао пет
соба у које су смештене књиге на селу у нашој сеоској кући (Великој магази) , и
– нема***.
Налазим неке белешке под насловом УКОАК С КАЛЕНДАРОМ. - Додатак 2. – („Београд, 16. јануар 1990. - / Веома поштовани Филипе Сенковићу!
Драги колега,
Немојте се изненадити што Вам пишем, желела сам то искрено још од маја 1989., када сам у једном књижевном часопису прочитала одломке из једне Ваше новеле. Било ми је тешко да дођем до Ваше адресе, напослетку сам телефонирала редакцији у којој су објавили Вашу новелу, били су љубазни и помогли су ми. И ево, јављам се. Ја сам учитељица у пензији, Србијанка Рајић, и хвала Богу што је удесио баш овакву прилику, да могу да Вам пишем. Мада бих волелада могу и лично да Вас упознам, верујем да бисмо имали много тога о чему бисмо могли да попричамо. И сам понешто бележим. Ја се дивим Вашем таленту: Боже, како сте Ви једноставни чак и кад пишете о најтежим и најсудбоноснијим тренуцима.Ја знам да у Вашој новели која је главни повод због којег Вам пишем ништа није измишљено, ни Ваш покојни ујак, ни ја, Ви сте само изменили имена! Што други читаоци неће знати, неће никад сазнати, што и није нека штета, зар не?Па ипак, ја верујем, ја мислим да знам да ће Вас моје писмо изненадити.- - - - - - - - -Дуго сам се колебала да ли да Вам пишем. Прелаз6но стање између првог читања Ваше новеле и сећања које је читање покренуло за мене је било нешто као да скачем са петог спрата кроз прозор; осећаји су отварали брешу; улетела сам у ту брешу.Читајући Вашу новелу, - у ствари одломке из бележака Вашег покојног ујака, опет сам хватла нит бивствовања Боре Мишљеновића. Будећи се ноћу после читања Ваше новеле, одшкринувши очи слепљене од суза, видела бих: ноћ је била догађај џиновских размера, као уосталом и оно штзо ме је везивало читавог живота за Вашег покојног ујака. Вама је Бора био ујак, а мени више него пријатељ;све.
Да нисам прочитала Вашу новелу било би сасвим друкчије.Сећања су ми говорила о нечему, што је измицало, што нисам могла да повежем........
Сусрет
са Г-ђом Србијанком Рајић убрзо је уприличен у ресторану „Москва“, тј. на дан Св. Саве 1990. године. Србијанка је
била осредњег раста, витка госпођа, коју годину старија од моје мајке,
можда 1930. годиште? Некако је од
почетка успостављен известан поверенички однос између Г-ђе Србијанке, моје
несуђене „ујне“ и мене. Имала је потребу
да ми прича о мом покојном ујаку
појединости о којима ништа нисам знао. А на крају ми је замолила да понесем
једну подебљу свеску њених забележака, исписану оним фином учитељским
рукописом. Договорили смо се да се с времена на време видимо у „Москви“...
Али...)
__________________________
16. септембар 2017. Белатукадруз, Лепенски вир. Снимак "Заветине" |
* одломак из рукописа који није укључен у мој роман "Ујкин дом" (Београд, Апостроф, 1997) - Да је тај део укључен, он би, можда, одвукао тај роман у једном другом правцу (напомена Белатукадруза, алиас М. Лукића)
Нема коментара:
Постави коментар