ТРАЖИМ ДВЕ КЊИГЕ „КОД ХИПЕРБОРЕЈАЦА“, А НАЛАЗИМ НЕШТО ДРУГО... / Белатукадруз

ТРАЖИМ ДВЕ КЊИГЕ „КОД ХИПЕРБОРЕЈАЦА“, А НАЛАЗИМ НЕШТО ДРУГО...

Налазим триста некаквих почетака, који су ми узели пуно времена.*

Сећам се да сам те две Црњанскове књиге, (плаве корице, београдско издање), читао (као студент!) са одушевљењем. Али пре неколико година, када сам их поново читао (када се указала макар мала могућност да отпутујујем на Северни пол), боље рећи када сам покушавао да читам, нешто ме је одбијало... Књиге сам негде одложио...** Прегледао сам наш београдски стан, можда не баш најприљежније; прегледао пет соба у које су смештене књиге на селу у нашој сеоској кући (Великој магази) , и – нема***.

Налазим неке белешке под насловом УКОАК С КАЛЕНДАРОМ. -  Додатак 2. – („Београд, 16.  јануар 1990. -  /   Веома поштовани Филипе Сенковићу!

Драги колега,

Немојте се изненадити што Вам пишем, желела сам то  искрено још од маја 1989., када сам у једном књижевном часопису прочитала одломке из једне Ваше новеле. Било ми је тешко да дођем до Ваше адресе, напослетку сам телефонирала редакцији у којој су објавили Вашу новелу, били су љубазни и помогли су ми. И ево, јављам се. Ја сам учитељица у пензији, Србијанка Рајић, и хвала Богу што је удесио баш овакву прилику, да могу да Вам пишем. Мада бих волелада могу и лично да Вас упознам, верујем да бисмо имали много тога о чему бисмо могли да попричамо. И сам понешто бележим. Ја се дивим Вашем таленту: Боже, како сте Ви једноставни чак и кад пишете о најтежим и најсудбоноснијим тренуцима.Ја знам да у Вашој новели која је главни повод због којег Вам  пишем ништа није измишљено, ни Ваш покојни ујак, ни ја, Ви сте само изменили имена! Што други читаоци неће знати, неће никад сазнати, што и није нека штета, зар не?Па  ипак, ја верујем, ја мислим да знам да ће Вас моје писмо изненадити.- - - - - - - - -Дуго сам се колебала да ли да Вам пишем. Прелаз6но стање између првог читања Ваше новеле и сећања које је читање покренуло за мене је било нешто као да скачем са петог спрата кроз прозор; осећаји су отварали брешу; улетела сам у ту брешу.Читајући Вашу новелу, - у ствари одломке из бележака Вашег покојног ујака, опет сам хватла нит бивствовања Боре Мишљеновића. Будећи се ноћу после читања Ваше новеле, одшкринувши очи слепљене од суза, видела бих:  ноћ је била догађај џиновских размера, као уосталом и оно штзо ме је везивало читавог живота за Вашег покојног  ујака. Вама је Бора био ујак, а мени више него пријатељ;све.
Да нисам прочитала Вашу новелу било би сасвим друкчије.Сећања су ми говорила о нечему, што је измицало, што нисам могла да повежем........

Сусрет са Г-ђом Србијанком Рајић убрзо је уприличен у ресторану „Москва“, тј.  на дан Св. Саве 1990. године. Србијанка је била осредњег раста, витка госпођа, коју годину старија од моје мајке, можда  1930. годиште? Некако је од почетка успостављен известан поверенички однос између Г-ђе Србијанке, моје несуђене „ујне“  и мене. Имала је потребу да ми прича о мом покојном  ујаку појединости о којима ништа нисам знао. А на крају ми је замолила да понесем једну подебљу свеску њених забележака, исписану оним фином учитељским рукописом. Договорили смо се да се с времена на време видимо у „Москви“... Али...)

__________________________

16. септембар 2017. Белатукадруз, Лепенски вир. Снимак "Заветине"

       * одломак из рукописа који није укључен у мој роман "Ујкин дом" (Београд, Апостроф, 1997) - Да је тај део укључен, он би, можда, одвукао тај роман у једном другом правцу (напомена Белатукадруза, алиас М. Лукића)

        ** Могао сам да умрем, пре неколико дана. Лечили су ме од Ешерие Коли (10 000 000 у кубним милиметру урино културе), а када је стигао тај лабораторијски налаз, уместо да ме дежурна мед. сестра надлежног Дома здравља (у Београду) упути првом слободном лекару, она је то одбила, и заказала ми неколико тек неколико дана касније, тачније био је петак, а дотична издајница Хипокритове заклетве ми је заказала у први уторак поподне у три. Дотле су ми и кашаљ и температуре порасле на 39. Од антибиотика против опште инфекција, почео сам да  сањам невиђене кошмаре, кад је температура достизала и 40,04. Тада  ноћу у "огледалу душе" оно кад склопите очи и кад нагрну слике које не можете зауставити, почеле су сепојављивати поворке мртвих, војника, војски... итд. Да не плашим своје читаоце. Тек када сам завршио на Клиници Ургентног центра, тј. на клици за плућне болести, видело се да имам запаљење плућа, и добио сам нову групу лекова коју још пијем, изнурен, измучен, и толико ослабљен, далеко било, што кажу. Тек када сам Фебрицетом и сирћетом почео да обарам највише могуће температуре, могао сам да заспим, али само на сат-два. Тада су и престале поворке оних црно белих приказа у "огледалу душе".   

      *** Кад смо се враћали из Београда на село, тј. у Звижд, дрогиран лековима могао сам само да буљим напред: у прелеп дан, осмех бабљег лета, какви можда по лепоти није било ни током минулог лета. Све је титрало од белине облака и венецијанске плавети неба; понегде су облаци имали црне сенке, као на пример кад се погледа на венац планина на североистоку са макачког Дивана. У једном треутку сам видео велику црну сенку испод туманског Црног врха, али то није била сенка облака, већ појас борова који је израстао, набујао последњих тридесетак година... Можда ћу, помислих, наћи Хиперборејце, ако прездравим и отпутујем у Шведску, Шокхолм, и Нарвик и Кируну, и суочим се са поларном светлошћу. Водича за тамо имам, Северног анђела. Црњански је стигао до Шпицбергена, од српских писаца; Исидора је обишла Норвешку; можда је и мени суђено да одем мало даље? Можда је ова болест нека врста искушења? Не знам, Бог зна...