ВРБЕ СЕ СУШЕ...
Одрастао сам у близини, берући, као и моји преци, злато. Поседовали смо речно острво, не велико, ни десетак ари, на чијој је северној страни био пешчан спруд са финим светлуцавим песком пуним љуспица злата и пирита. На неколико корака од тога спруда био је дубок вир, наша плажа…Ту се најинтезивније одвијао живот првих мојих двадесет година…Више смо, као деца, волели дивне и дуге, незаборавне летње дане, пржења на врелом песку, роњења у зелене дубине вира и ваљање у плитким глибовитим барама, у којима би вода прокључала на високим летњим температурама, него злато.
Оно се лепило за наша тела, и ми смо га спирали са себе, као блато, прљавштину…
Имате ли утисак да ће те излетети, пред овим сликама које стоје пред вама отворене? Пазите, пазите!
Шума се обнавља на свој начин. Врбе се суше остаривши, али, гле, окружене су новом генерацијом стабала…
= извор: Бела Тукадруз, КОГИТО КЛУБ, Унус мундус, Ниш, бр. 47/ 2014. - стр. 380-381
Нема коментара:
Постави коментар