Слике са Балкана, Звижд, Пек, пролеће 2014

Слике са Балкана, Звижд, Пек, пролеће 2014
СУРБИТА.Слике са Балкана, Звижд, Пек, пролеће 2014

Translate

Претражи овај блог

зебње

зебње
зебње човека 21. века

петак, 20. август 2010.

Виц критичари, виц антологичари, и Езра Паунд


«Био сам прочитао Стендалову забелешку да је свакој ствари потребно  осамдесет година да допре до шире публике, и, загледан у дивљу  пустопољину што се  губила у децембарској  суснежици, веровао  сам му. Али то није све. Учвршћен у оној простодушној невиности која влада на нашим универзитетима, и због које се они



и уважавају, ја сам то закашњавање 
приписивао самом времену. Мишљах:  са   протицањем   десетлећа,   ох,   да,   током   следећих осамдесет или можда, деведесет лета, они ће прихватити... итд.
      То јест, мислио сам да су људи били вољни, али нису могли.  Затим ми је пало напамет да ако се најбоља повест сликарства у Лондону налазила у Националној галерији,  онда би се најбоља повест књижевности, посебно поезије, могла наћи у једној  дванаестотомној антологији , у којој би свака песма била изабрана не просто зато што је била лепа или што се свиђала тета Хепси, већ зато што би   садржала   неки   проналазак,   одређени   допринос   вештини вербалног   изражавања.   Имајући   то   на   уму,   обратио   сам   се угледном издавачком посреднику.  Био је учтив,  и чак отворено задивљен пред листом од три стотине тачака, коју сам му понудио као преднацрт рада.  Никад ниједан рођени  Британац не би,  по његовом уверењу, био кадар да испољи такво познавање у тако широком обиму, али он је био довољно неосетљив па је, прешавши преко тога, превео моје уводно писмо у примерену пословну форму. „Припадао"   је,   као   што   они   кажу,   једној   подједнако достојанственој и уходаној издавачкој кући (која је већ радила за своје и за моје добро). После два дана стиже хитан позив да га лично посетим. Затекох га застрашеног, као да је видео цркнуту мачку у црквеној ризници. Да ли сам свестан онога што сам у писму рекао? Јесам. И оног о Полгреву? И тога. Био сам написао: «Време је да се нешто учини како би се заменио тај излапели Полгрев". „Па зар не знате," престрашено ће он, "да цело богатство Икс и  Комп. почива на Златној Антологији Полгрева?"
Почев од тога дана ниједна моја књига није добила британски imprimatur, све до појаве Елиотовог осакаћеиог издања мојих песама.
Приметио сам да су хиљаде фунти биле уложене у посребравање металних предмета, а при најмаљој промени укуса  публике, — о брзим, поразним променама да и не говоримо, — вредност  тих посребротина могла је лако пасти (ствари Хеменсове, рецимо. Колинса, Каупера, и Черчила, који  је писао сатиричне стихове, или каснији, не толико нападни случајеви са сношљивијим мирисом устајалости)...
Езра Паунд, Како да читамо, Ваљево, Интелекта, 1999, стр. 21 - 22

Давно сам  прочитао овај Паундов текст, али сам га се сетио читајући вести у наметачким дневним новинама о тзв. капиталном националном издавачком подухвату самозваних антологичара, брзоплетих, и можда на истој разини оног Паундовог Полгрева.
Стендал је веровао да је појединим делима појединих писаца било потребно више од осам деценија да допру до најшире публике, а гле, чуда, код нас су неке јуноше, погуране антологичарском инерцијом Вуксановића и комп., а још више гурањем уз власт, успеле да прескоче те временске баријере, уз помоћ хокус-покуса. 
Видети мало више:
https://sites.google.com/site/usmeruvrtloga/assignments/novobetonirane-uimecega



Нема коментара:

Постави коментар